Iako se devojke i žene na Kosovu i dalje suočavaju sa brojnim nejednakostima u svakodnevnom životu, ekonomska nejednakost je jedna od nejednakosti koja danas pravi veliku razliku između žena i muškaraca. Ova nejednakost je verovatno najopasnija imajući u vidu da uređuje put za mnoge druge destruktivne nejednakosti i fenomene, kao što su nedostatak višeg obrazovanja, neučešće u javnom životu, porodično nasilje, itd. Nedostatak ekonomske nezavisnosti utiče na ličnu nezavisnost i samim tim utvrđuje ulogu koju žena ima ne samo u porodici već i u društvu.
Pored mnogih izazova i poteškoća sa kojima se danas suočavaju devojke i žene na Kosovu, izbor sa kojim se najčešće suočavaju je izbor između karijere ili porodice. Kao populacija sa prosečnom starošću od 25 godina jasno je da je potencijal omladine na vrhuncu ali kako bi se održala ova prosečna starost omladine potrebno je da se osigura da stope priraštaja ne padnu naglo.
Kao mlada majka se često nađem u situaciji da mi je prenaporno da na najbolji način izbalansiram ova dva prioriteta, i samim tim su moje misli sa svim mladim majkama koje pokušavaju svim sredstvima da žrtvuju bilo koji od ova dva važna aspekta života. Ali koliko je lako ženi danas da uspe da ima stabilnu karijeru i da istovremeno bude u stanju da brine o deci na dostojanstven način? Ovo je pitanje koje je, nažalost, veliki izazov za žene na Kosovu. A tu nastupaju državne institucije koje bi trebalo da donesu rodno osetljive javne politike. Na taj način one olakšavaju i omogućavaju devojkama i ženama na Kosovu bolje blagostanje i pružaju im priliku da iskažu svoj potencijal u svim oblastima za koje one veruju da mogu da doprinesu profesionalno.
Iako je pitanje porodiljskog odsustva regulisano zakonom na Kosovu – gde svaka majka ima priliku da ostane sa svojim detetom do jedne godine nakon rođenja – ta zakonom zagarantovana prilika se u praksi često ne poštuje. Privatni sektor je i dalje izazovan (bez potcenjivanja, diskriminacija može da se desi i u javnom sektoru), što direktno ili indirektno sprečava devojke ili mlade žene da imaju stabilan posao ili karijeru u ovom sektoru. Tačno je da primarna odgovornost za pitanje rođenja pada na državne institucije koje treba da osiguraju da zemlja ima aktivno stanovništvo koje će sutra biti u stanju da doprinosi državnom budžetu preko poreza, stanovništvo koje donosi inovacije i samim tim veći ekonomski razvoj. Dakle, u interesu je zemlje da njena stopa priraštaja ne pada. Ovo je više nego očigledno (ovaj interes često viđamo u zemljama koje pokušavaju da se izbore sa problemom starog stanovništva svim sredstvima – Nemačka je među njima). Međutim, ovo ne znači da privatni sektor treba da bude potpuno inferioran na ovaj društveni problem. Uprkos orijentaciji privatnog sektora ka profitabilnosti, poslovna zajednica ne može da izbegne svoju socijalnu odgovornost. Potrebno je da se pomene da se u razvijenim tržištima firme ne nadmeću samo za kvalitet ili cene već se nadmeću i za dobiti od široke klijentele, čak i protiv onoga šta bi oni dobijaju za uzvrat ili to čine isključivo za društvo. Ne treba da zaboravimo da isto kao što su institucijama potrebni poreski obveznici i kompanijama su potrebni potrošači.
Na kraju, moramo razumeti da rodna ravnopravnost ne predstavlja „pretnju“ ulozi koju muškarci imaju u društvu, već upravo suprotno – predstavlja i utiče na opšte povećanje blagostanja i kvaliteta života oba pola. Iz tog razloga je više nego neophodno da mi kao društvo budemo apsolutno ubeđeni da ženama treba da se obezbede svi neophodni uslovi da ostvare svoj pun potencijal i znanje. Dobro obrazovana žena, zaposlena, finansijski i intelektualno nezavisna, koja ima podršku svog supruga, služi isključivo za dobrobit partnera, porodice, a takođe i zemlje. Samim tim se ova socijalna odgovornost mora rešiti i uzeti u razmatranje ozbiljno od strane celog društva, usvojeni zakoni se moraju poštovati fanatički kako bi Kosovo imalo najbolji mogući razvoj, jer ono to zaslužuje.
*Autorka teksta je izvršni šef Agencije za rodnu ravnopravnost pri Kabinetu premijera