Mesec Žena Kosova: Feride Rušiti

„Suočavanje sa kolektivnom traumom skrenulo je moja razmišljanja o sebi kao o lekaru“

Krajem 1990-ih, Feride Rušiti, osnivačica i izvršna direktorka Kosovskog centra za rehabilitaciju civilnih žrtava torture, suočila se bliže sa onima koji su raseljeni zbog rata na Kosovu. U to vreme, studentkinji medicine u Tirani, ovo iskustvo potpuno je promenilo putanju njenog života. Nakon završetka rata, po povratku na Kosovo, osnovala je Kosovski centar za rehabilitaciju civilnih žrtava torture, koji je prepoznat kao vodeća organizacija za lečenje, zagovaranje i artikulaciju potreba i prava žena i muškaraca koji su preživeli seksualno nasilje tokom rata na Kosovu 1998-1999. Tokom razgovora u nastavku, Rušiti otkriva svoju priču i priču svoje organizacije od njenog osnivanja, pa do nominacije za Nobelovu nagradu za mir ove godine.

Evropska kuća Kosovo: Možete li nam ispričati o počecima vašeg aktivizma?

Feride Rušiti: Moj rad je počeo negde tokom septembra 1998. godine, kada su razne međunarodne organizacije slale pakete sa lekovima kao humanitarnu pomoć. Ti paketi su uglavnom dolazili u velikim dozama i bili je nemoguće upravljati sa njima na terenu. Mi, kao mladi studenti medicine u Albaniji, pokušali smo da se organizujemo kako bi uradili nešto za Kosovo. Dakle, mobilizirali smo se da napravimo nekoliko paketa koji bi mogli ući u ratnu zonu i da njima upravljaju bolničari.

Onda sam čula za organizaciju [Albanski centar za rehabilitaciju preživelih od torture] koja je počela da radi sa raseljenim licima, pa smo uzeli te pakete sa lekovima i poslali ih tamo, sa idejom da ljudi koji dolaze u tu organizaciju dobiju i lekove. Nakon dve nedelje, osoba koja je rukovodila ovom humanitarnom pomoći zamolila me je da nađem farmaceuta koji će upravljati ovim lekovima. Nažalost, nisam mogla pronaći farmaceuta voljnog da volontira, pa sam kao student medicine rekla sebi: „Lekar može da zameni farmaceuta, a farmaceut ne može zameniti lekara!“

Tako sam i počela da radim kao farmaceut u Albanskom centru za rehabilitaciju preživelih od torture u davanju ovih lekova. Vremenom se povećao broj raseljenih lica i javila se potreba za lekarima, pa sam počela raditi kao lekar. Organizacija je imala psihijatra, neurologa, ginekologa i doktora opšte prakse. Počela sam sa radom sa idejom da to bude dobrovoljan rad, ali mi je vremenom ponuđena novčana nadoknada koja je bila dobra za to vreme.

Evropska kuća Kosovo: Kako ste počeli da radite kao koordinator u Centru za rehabilitaciju preživelih od torture u Albaniji?

Feride Rušiti: Vremenom se povećavao obim posla. Tako smo i započeli sa regrutacijom novih lekara, a pošto sam bila aktivna, ponuđeno mi je mesto koordinatora. Prvu obuku iz Psihosocijalne intervencije imali smo kod UNICEF-a u novembru 1998. godine. Na ovoj obuci nam je objašnjeno kako da radimo sa decom; koji je pravi pristup sa traumatizovanom decom?

Onda sam u januaru nastavila da radim, regrutujući nove ljude, studente, lekare. Krajem januara rečeno nam je da se broj izbeglica u Kukesu drastično povećava, i da pošto sam  obučena za Psihosocijalnu intervenciju od strane UNICEF-a, javila se potreba da odem u Kukes, kao jedina sa Kosova u timu zajedno sa tri devojke iz Albanije. Rekli su mi da je potrebno da budem tu, jer se bave decom, a važan je i dijalekt. Rekla sam: „Svim srcem!“ Poslali su nas helikopterom u Kukes. Kukes je bio prenaseljen. Humanitarne organizacije iz međunarodne zajednice nisu imale gde ni da podignu svoje šatore.

U Kukesu sam radila u okolini džamije, gde su uglavnom bile smeštene samohrane majke, bez supružnika, i bile su tu same sa svojom decom. Radila sam sa decom od 8 do 17 časova, a nakon 17 časova sam dobrovoljno išla na granicu, jer je tamo pristizao prvi priliv ljudi, a onda su me počeli zvati i za pojedinačne slučajeve.

Tu sam se prvi put susrela sa silovanim ženama. Ovaj događaj je promenio moju profesionalnu i životnu orijentaciju i transformirao me u ono što sam danas. Videla sam da jednostavno one nisu u stanju da pričaju o načinima na koji su bile zlostavljane.

Kao lekar, možda znate pojam silovanja i njegove posledice. Međutim kada čujete priče o silovanju u prisustvu članova porodice, o najbrutalnijim mogućim oblicima, o svlačenju potpuno gole, o ostavljanju bez odeće i drugim oblicima zlostavljanja, shvatite da se radi o drugoj dimenziji bola.

Evropska kuća Kosovo: Ovo je vrlo specifična priča, način na koji odustajete od primarnog profesionalnog poziva u ime jedne misije. Dakle, od profesije lekara, vraćate se na Kosovo i osnivate organizaciju kao što je KCRŽT?

Feride Rušiti: Suočavanje sa kolektivnom traumom je skrenulo moja razmišljanja o sebi kao o lekaru. Odnosno, to je bio period tokom kojeg niste bili u stanju da dokumentujete, pišete ili čak mislite o sebi kao o lekaru, kao što to rade lekari, koji sede i imaju priliku da razgovaraju sa pacijentom. Ne, pitanje je bilo šta prvo treba učiniti!

Svi ovi životni izazovi su me naterali na razmišljanje. Iako do tog trenutka nisam zamišljala sebe u nekoj alternativnoj profesiji osim u medicini, sve me je ovo navelo na pomisao da ću, kada se vratim na Kosovo, stvoriti organizaciju u kojoj će ove žene koje sam slušala, ali i muškarci, moći da imaju bezbedno okruženje u kome će se jednostavno slobodno izražavati. Naravno, povratak na Kosovo je sam po sebi bio izazov. 

Evropska kuća Kosovo: Kako je protekao proces povratka na Kosovo i osnivanja organizacije?  

Na Kosovo sam se vratila negde oko 15. juna. Početak se uglavnom odnosio na stvaranje tima. Otišla sam u kancelariju UNHCR-a ovde, na Kosovu da predam koncept za registraciju organizacije. Tamo su mi rekli da takva služba još ne postoji na Kosovu i uputili su me na UNMIK. Kada sam otišla u UNMIK, tamo je bio jedan lekar iz Finske, koji mi je rekao: „Inspirisali ste nas da pomislimo da na Kosovu u stvari nemamo kancelariju za registraciju organizacija civilnog društva“. Zatim su, na osnovu mog zahteva, formirali odeljenje za registraciju NVO-a i u decembru sam dobila sertifikat o registraciji KCRŽT-a. To je bilo u administrativnom aspektu.

U opštem smislu i smislu testiranja ove inicijative, svi sa kojima sam razgovarali rekli su mi da je nemoguće, da [preživeli] neće govoriti… Plus, i za mene je psihosocijalna podrška bila novi koncept. Imala sam samo tri dana obuke. Ali u ratnim okolnostima, ne mogu reći da su mi ti časovi obuke poslužili, srce mi je tu govorilo, bol ljudi koje sam slušala.

Početak je bio vrlo skeptičan, vrlo mračan, vrlo nejasan, vrlo maglovit. U isto vreme ovde je počela sa radom SZO [Svetska zdravstvena organizacija], koja je u to vreme organizovala koordinacione sastanke o mentalnom zdravlju, kojima sam prisustvovala. U tim okolnostima krenuli smo sa radom. U početku smo mislili da treba da radimo u Prištini, da organizujemo medijske aktivnosti. Zatim smo pokušali s televizijom, ali ni to nije dobro funkcionisalo.

Počeli smo da se organizujemo za rad na terenu i uvidela sam da kao organizacija treba da imamo sedište u Prištini, dok je naš pravi rad na terenu, tamo gde se nalaze pogođeni ljudi, gde je bol. Ljudi se suočavaju sa bolom na terenu. Stvorili smo tim za izlazak na teren i pripremili smo jednu vrlo jednostavnu brošuru za to vreme pod nazivom „Normalne reakcije na nenormalne događaje“. Dakle, rat je bio nenormalan događaj i reakcije na njega bile su normalne, jer je uključivao ljudske žrtve i veliku štetu.

Sedeli bismo u polju, okupljali žene, muškarce kada bi došli i pričali o tim događajima. Tamo ste mogli videti ženu kako stoji nemo, pognute glave. To je bila tipična žrtva, onako kako smo učili o njihovim reakcijama. Međutim čak i kada bismo pokušali da razgovaramo sa pomenutom ženom, bilo je nemoguće da ona bude bez pratnje nekog člana porodice, jer je bio dogovor takav da će se ovakvi događaji tretirati unutar porodice. To je naravno bilo zbog stigmatizacije, kulture časti, koja je povezana sa stidom i tako dalje.

Zatim smo ih, malo po malo, pozivali u organizaciju jer je u tim okolnostima bilo nemoguće stvoriti to bezbedno okruženje. U međuvremenu, njima je bilo potrebno da razgovaraju, jer kada je trauma sveža, čovek treba da se rastereti, da nekome ispriča sve to. Dakle, prvo smo ih pozvali u organizaciju, došli su navodno po lekove, a onda smo ih povezivali sa psihologom, psihijatrom i ginekologom koji su tada bili angažovani.

Evropska kuća Kosovo: Kako se organizacija širila po Kosovu?

Od januara 2000. godine proširili smo naše satelitske centre u Srbici, Peći i Dečanima. Kada je izbio rat u Makedoniji, imali smo i centar u Gnjilanu. Imali smo centre i u Mališevu, Orahovcu i Podujevu. U svakom centru smo imali po dva lekara i medicinsku sestru, šta mislite zašto? Zato što je na celom Kosovu bilo ukupno dva kvalifikovana psihologa. Jedan od njih je bio deo našeg osoblja, ali nije imao kapacitet da pokrije sve potrebe. Tada smo započeli obuku ovih lekara i medicinskih sestara o psihosocijalnom pristupu u odnosu na ratne rane. U početku je naša aktivnost bila krizna intervencija. Zatim smo stvorili profesionalne timove i počeli da razmišljamo izvan usluga o zagovaranju, obuci, zakonskim promenama, kreiranju politika, naučnim istraživanjima, pa čak i dokumentovanju.

Evropska kuća Kosovo: Kako se EU pridružila vašoj misiji?

Feride Rušiti: Mi smo ovu organizaciju započeli sa EU! Prvi projekat je bio EFE, European Funds for Emergency. Strukturu organizacije kreirala je EU, a osim toga, dobili smo i sredstva od European Institute for Democracy and Human Rights. Takođe smo dobili sredstva direktno iz Brisela. Bio je to ona linija za „Torture Rehabilitation, Torture Prevention„. Rad sa EU je za nas bio fakultet sam po sebi, jer je EU administracija takva da kada je naučite, rad sa drugim donatorima postaje vrlo jednostavan.

Dakle, do 2008-2009. godine, funkcionisali smo uglavnom sa fondovima EU, ali i kasnije s vremena na vreme. EU je konsolidirala organizaciju i zašto je to učinila? Jer su projekti bili trogodišnji, imali smo priliku da se interno razvijamo, pružamo usluge i delimo svoja iskustva vani. Stoga je podrška EU ostavila traga na organizaciji, pomažući nam da se konsolidujemo.

Evropska kuća Kosovo: Kako je došlo do vaše nominacije za Nobelovu nagradu za mir?

Feride Rušiti: Pre nego što o tome razgovaramo, moram napomenuti da su nam veoma važni pojedinačni sastanci sa predstavnicima i raznim međunarodnim delegacijama. Mislim da se tu odvija direktno prenošenje iskustava i bola. Svaki put kada su delegacije dolazile na Kosovu, ja sam dovodila žrtve sa sobom, da svako od njih shvati da su se te stvari zaista desile, jer su se zločini na Kosovu dugo negirali.

Biti nominovana za Nobelovu nagradu za mir je bio neopisivo emotivan trenutak. Najveća čast koja se može dodeliti nekoj organizaciji ili pojedincu. Govorim konkretno o nominaciji, a ne o nagradi jer smatram da nagrada treba da ode ljudima kojima je potrebna veća vidljivost i podrška, ljudima iz zemalja u kojima se trenutno vode ratovi.

Nominacija je, pre svega važna za potvrdu otpornosti žena koje smo gurali napred. To je važnije za ove žene i za Kosovo, jer smo sada na novom globalnom nivou gde se priznaju zločini seksualnog nasilja.

Smatram da je nominacija sama po sebi bila jedna naša pobeda, ne samo za nas kao organizaciju, ne samo za mene kao pojedinca, već za cilj koji nosimo. Pre svega za novu istoriju Kosova, jer bez obzira da li ćemo je dobiti ili ne, to što smo uvršteni među nominovane je jedno priznanje. Priznanje je posebno važno kada živimo u vremenu kada se ratni zločini negiraju u svim formatima. Mislim da je ovo najbolja antipropaganda, koja diže ovaj cilj na međunarodni nivo.

Osim toga, činjenica da je došlo do nominacije, čak i za one žene koje se trenutno siluju, svojevrsni je međunarodni poziv da se seksualno nasilje, kao ratno oružje, mora zaustaviti!