15 Oktobar, 2018 | Ponedeljak
Arhitektura, javni prostor, predstavlja jedan od najboljih atributa koji prikazuje kako grad diše. Javni prostor ne samo da poboljšava život građana, nego je poznato da uspešan javni prostor utiče čak i na privlačenje investicija na mestima na kojima niko nije razmišljao o ulaganju. Osim toga, u srcu svakog uspešnog javnog prostora su ljudi koji koriste, uživaju i staraju se onom šta je zaista njihovo.
Loše dizajnirani i održavani javni prostori često ne odražavaju dobrodošlicu, a kada je to slučaj, ljudi će neizbežno prestati da ih koristite. Kada ovo počne da se dešava na nivou grada, to izaziva lančanu reakciju zatvaranja preduzeća jer ljudi jednostavno ne izlaze i ne troše vreme i novac napolju. Ostavljajući ekonomske efekte po strani, nedostatak javnih prostora takođe može uticati na zdravlje ljudi zbog nedostatka aktivnosti, njihovo raspoloženje i društveni život. Mnogi slični slučajevi mogu se naći u gradovima širom Kosova.
Problem sa javnim prostorima na Kosovu ne predstavlja nedovoljan broj korisnika jer većina putuje koristeći ove prostore kao tranzitni put, međutim, oni nisu spremni da provedu čak ni minut više nego što moraju u tim prostorima, zbog stanja u kojem se nalaze.
Public Space in Prishtina © Calvert Journal
Koren nekih od uzroka ovog fenomena je u vremenu pre 1999. Ovo je vreme kada su kosovci bili isključeni iz svih procesa dizajniranja i zamišljanja javnog prostora, posebno pošto su novi javni prostori bili zamišljeni pristupom s vrha nadole. Ovo je vreme kada je sve javno bilo u državnom vlasništvu i praktično nikakva odgovornost nije bila dodeljena građanima. Ovakav oblik isključenja je doveo do gubitka osećanja pripadnosti, što se kasnije preobratilo u njihov prezir ka svemu što je javno, jer se ni na koji način nisu osećali povezani sa istim.
Nakon nekoliko godina, čak i sa promenom generacija, odjeci ove vrste mentaliteta se čak i danas mogu primetiti. Vrlo često, prostor koji je zajednički ili javan, se doživljava kao ničija zemlja, u kojoj je svašta prihvatljivo i prema kojoj građani ne osećaju nikakav osećaj posvećenosti ili obaveze. U mnogim slučajevima javni prostor je tu samo da bi se koristio samo kada je to apsolutno neophodno.
Koliko god podizanje svesti o ovom problemu bilo na dobrom putu, ima još nekoliko načina na koji javni službenici, gradonačelnici i druge zainteresovane strane mogu rešiti ovaj problem. Ono što nam je potrebno je transparentniji, inkluzivniji i demokratskiji način dizajniranja prostora putem participativnih metoda projektovanja uz učešće zajednice.
Community-Based-Design © HBB Seattle
Zajednica mora biti više uključena i umešana u proces dizajniranja javnih prostora jer će to pomoći u poboljšanju osećaja pripadnosti i vlasništva nad zajednicom. Kada ljudi imaju snažan osećaj vlasništva nad javnim prostorom, oni imaju tendenciju da brinu i čuvaju ga od bilo koje vrste uljeza. Boljim i transparentnijim dizajnom, javni prostori mogu postati živahniji, a ljudi će početi da ih koriste češće i na duže vreme, neprekidno privlačeći sve više i više ljudi.
Ipak, u ovom pogledu postoji pozitivan pomak, posebno u većim gradovima na Kosovu, gde su ljudi počeli da postaju svesniji svojih ljudskih prava u javnom prostoru, ali to je nešto što uglavnom guraju NVO-ovi i sami građani. Međutim, nivo svesti građana o javnom prostoru je i dalje veoma nizak, a puno stvari ostaje da se uradi u budućnosti.
Iako javni prostori postoje još od začetka civilizacije, oni i dalje predstavljaju jednu od stvari koje predstavljaju najveći izazov za istraživanje, shvatanje i proizvodnju ljudi.
Rron Beqiri
Architecture for Humans
Rron Beqiri je arhitekta iz Prištine, član istraživačkog dizajnerskog studija Architecture for Humans. Rron se ranije bavio raznim arhitektonskim praksama kao i NVO-ima. Osim rada u studiju, Rron takođe radi i kao asistent na Odeljenju za arhitekturu na Univerzitetu u Prištini, a takođe je doktorant za prostorno planiranje na Tehničkom univerzitetu u Beču.
Priština,
Oktobar 2018.