29 Juni, 2017 | Cetvrtak
Kada je Ken Loaš 2016. godine održao svoj govor tokom filmskog festivala u Kanu povodom Zlatne palme za njegov film „Ja, Danijel Blejk”, podsetio nas je kako kinematografija ima društvenu tradiciju i koliko je važna kao medijum koji se suprostavlja moći, kao sredstvo kojim se ljudska pitanja smeštaju u svoj društveni, politički i istorijski kontekst.
Drugi deo 20. veka ukazao je na pitanje koliko je svedočenje svedoka o istorijskim događajima važno za naše poimanje istorije. Bilo kroz fikciju ili dokumentarac, kinematografija je imala važnu ulogu da svedoči, demantuje i pamti. Kamera je služila kao filter da bi se prenosilo.
Skoro, prisećajući se, i pokušavajući da se setim prvog filma koji sam pogledao, zaključio sam da je to bio dokumentarac o Drugom svetskom ratu pod nazivom „Od Nirnberga do Nirnberga”. Imao sam 10 godina. Sećam se da sam ga gledao iznova i iznova. Ponavljajući gest ubacivanja VHS kasete u video plejer, iznova i iznova, pogođen i fasciniran užasom koji ljudi mogu da stvore. Kasnije u školi, te slike su postale kontekstualizovane i dobile su perspektivu od strane mog nastavnika istorije.
Dvadeset pet godina kasnije, tek što sam stigao u Prištinu, želeo sam da saznam više o svom novom domu, tražeći svedočenja i video dokumenta o istoriji zemlje, konkretnije o godinama koje su prethodile događajima iz 1999. god. Pogodila me je činjenica da takva dokumenta nedostaju. Politička stvarnost 90-ih godina nije zabeležena u kinematografiji. Naišao sam na jednu video kasetu, kućni snimak, napravljen 1991. god. Na njemu se nalazila gomila devojčica koje su igrale u svojoj sobi uz zvuke srpsko-hrvatske pesme. Ono što kućni snimak nije preneo je to da su devojčice bile Albanke i da je trebalo da su u školi. Ovo je ono što je pokrenulo proces stvaranja „Bubnjeva otpora”.
Polazeći od te prve stvari, otkrio sam celo bogatstvo kućnih snimaka koji nikada nisu došli u javnost, a koji su dokumentovali neispričanu političku, društvenu i ljudsku borbu porodica, roditelja, dece, nastavnika tokom 90-ih godina. Takođe, shvatio sam da niko nikada nije gledao te slike, uključujući i one koji su ih snimili. Jednostavno rečeno, otkrio sam da je Kosovo loše dokumentovano, a snimanje Bubnjeva otpora potvrdilo je koliko malo mladi kosovski Albanci znaju o tom periodu.
Naš film pokušava da popuni tu prazninu sakupljajući priče koje jedna drugoj daju kontekst. I nadamo se, taj dijalog između svedoka može da pokrene i nov razgovor.
Kao što jedan od likova, Abdul, kaže u filmu: „Ako pokušamo da nametnemo samo jednu, apsolutnu istinu o tome šta se desilo, onda nikada nećemo moći da zabeležimo duh vremena, ili događaje. Naša iskustva se spajaju u mozaik koji približnije liči na stvarnost.“