Fetus bez prava na imovinu – od Vjosa Musliu

Kada se suočimo sa varvarskim slučajevima nasilja nad ženama, održavanje debate čiji je cilj otkrivanje razloga koji su doveli do nasilja nas ne vodi nikuda. Nasilje nad ženama, čaki samo ubistvo žene, nije prosto samo rezultat mana njenog muža, ekonomskih posledica, ili kako se obično nagađa – ljubomore. Svi mi, kao žene, kao muškarci, kao članovi porodica, imamo naš udeo u ovom strukturnom lancu nasilja.

Za tradicionalne porodice kao i one kosovske porodice koje nisu baš i tradicionalne, strukturni lanac nasilja i isključenja počinje od same identifikacije roda deteta tokom trudnoće. Ako je muško, roditelji (čitaj: otac) počinju da razmišljaju o prostoru u domu, prihodima, njegovom penzionisanju itd. Sin se ženi. U dom roditelja dovodi i ženu sa kojom veže život. U tom istom domu će se roditi i druga deca, bez obzira da li postoji fizički prostor. Sin – kasnije muškarac – je deo doma u sociološkom smislu i naslednik je imovine i imena u pravnom smislu.

U slučajevima kada se sazna da je rod upravo začete bebe ženski, ovi obračuni se odlažu na određeno vreme. Odlažu se do onog trenutka kada izričito muško dođe na svet. Žensko je žensko! Ona, koja od stanja fetusa je samo privremeni stanovnik doma, privremeni nosilac imena porodice i drugim rečima „tuđa vrata“. Ne smatrajući je „stalnim“ delom imena i nasledstva porodice, čak i dan danas kosovski roditelji (čitaj: očevi) su u potrazi za muškim naslednikom čak i kada naređaju četiri devojčice. Kao za baksuz!

Fetus žene nije subjekat nasledstva imovine, pa šta ako Ustav garantuje nešto takvo. Sramota i tradicija su važnije od Ustava i ljudskih prava na kraju krajeva. Ona se samo prenosi iz svojine oca na svojinu muža, a da nema nikakvu subjektivnost u vlasništvu, vlasti i iznad svega, dostojanstvu. U ovom obliku, pošto je subjekat „robe“, ona čak ni konceptualno ne misli da uživa određena osnovna prava; pravo na nediskriminaciju, pravo na neprebijanje, pravo na prijavljivanje muža/oca i pravo na neskrivanje od sramote.

Najveća kletva u kosovskom društvu, a koja se odnosi samo za ženski rod je: „Dabogda ostala ulicama“. Ako nemaš muža, nemaš dom. Ako imaš muža, on je tvoj jedini dom. Ako izađeš odatle zato što se tu gušiš, jer su ti oči u modricama zbog fizičkog nasilja, jer ne možeš više da trpiš, dabogda ostala ulicama. Ti si bez doma! Ti nemaš imovinu. Ti nemaš ni moralno ni kulturno pravo da tražiš imovinu.

Stoga, kada poludite kada vidite muškarce koji siluju ili ubijaju svoje žene, nemojte kriviti samo tog supružnika nasilnika. Razmislite koliko i vaš otac, brat, ujak i majka imaju udela u jačanju ovog lanca nasilja. Nasilja kao tradicije i normalnosti.