Intervju sa renomiranim filmskim režiserom Samirom Karahodom

Povodom obeležavanja Međunarodnog dana migranata, EU na Kosovu i Europe House Kosovo organizovali su projekcije tri filma Samira Karahode, ,,Na putu”, ,,Između” i ,,Raseljeni” u bioskopu ABC u Prištini 18. decembra 2024. godine. Događaj se bavio temom migracija i raseljavanja, nakon čega je sledio zanimljiv razgovor s direktorom filma.

,,Na putu” prikazuje 15-minutno putovanje tokom kojeg otac i sin razgovaraju o migraciji,odražavajući izazove sa kojima se kosovsko društvo suočava danas. ,,Između” beleži fenomen porodica koje grade identične kuće u ruralnom delu Kosova, nadajući se povratku najmilijih kojisu emigrirali u inostranstvo. U međuvremenu, ,,Raseljeni” je nagrađivana priča o dva igrača stonog tenisa u posleratnom periodu na Kosovu koji nastoje da održe svoj sport u životu.

Karahodin umetnički rad je jedinstven. On se duboko posvećuje lokalnim pričama i ostaje veran u prikazu njihove složenosti i dubine u svakom svom filmu. Razgovarali smo sa njim kako bismo saznali više o tome šta inspiriše njegovu umetničku praksu i koje poruke želi da prenese kroz svoje filmove. Pročitajte intervju u nastavku.

Europe House Kosovo: Pre nego što pređemo na temu filmova, hajde da popričamo malo o vašoj umetničkoj praksi. Prva dva filma, ,,Između“ (2019.) i ,,Raseljeni“ (2021.) su dokumentarni, dok je ,,Na putu” (2024.) fikcija, ali u sva tri filma vidio da postoji vrlo elegantno razdvajanje između fikcije i ne-fikcije. Drugim rečima, iako je „Putem“ fikcija, znaci ima scenario, kod gledaoca ostavlja utisak da je ceo narativ veoma spontan. Koliko je stara ova umetnička praksa? Jer ja to vidim kao estetsku odluku, a ne nešto slučajno.

Samir Karahoda: Prvo i najvažnije, treba napomenuti da kada pravim filmove, ne ograničavam se vremenom. Nikada ne kažem: „Snimam ovaj film u januaru, trajaće mi pet dana, trajaće deset dana.“ To nikada nisam praktikovao ni sa jednim od svojih filmova. Na primer, snimanje filma ,,Na putu“ trajalo je oko dve godine; film ,,Raseljeni“ oko sedam meseci, dok je najnoviji, s obzirom na to da je imao scenario, trajao oko mesec dana. Ono što obično praktikujem jeste da, kada završim snimanje, dođem kući, pogledam materijal i vidim da li se ispostavilo onako kako sam ga zamislio, a zatim, u zavisnosti od materijala i procesa, počnem da razmišljam o sledećem delu filma.

Ali, često mi se dešavalo da čak i tokom snimanja promenim neke stvari na licu mesta. Primetio sam da je ovaj rad više povezan sa instinktom u trenutku. Na primer, sa filmom ,,Na putu“, nisam znao kraj. Završetak filma je bio drugačije napisan u scenariju, ali sam tokom celog snimanja bio nesiguran u vezi s tim krajem, sve do poslednjeg dana snimanja, kada sam odlučio: „Neka film ovako završi!“ U početku je scenarij predviđao da u poslednjoj sceni, kada protagonisti parkiraju, postoji dijalog, telefonski razgovor sa dečakovom majkom, ali tog dana sam odlučio da je ovako bolje jer bi dodavanje nečega na kraju moglo sve pokvariti. Tako sam tog trenutka rekao da je bolje da samo parkiraju automobil, izađu iz auta, odu svojim putem, a život ide dalje. Oni će i dalje nastavljati da se suočavaju s ovim pitanjima u budućnosti, ali dokle god su zajedno, uvek će uspeti da postignu ono što žele.

Na primer, isto je bilo u filmu ,,Raseljeni“. Tamo je scena u baru, koja je za mene jedna od najmoćnijih scena u filmu. Iako sam dosta vremena proveo sa protagonistima filma ,,Raseljeni“, tog dana u baru, dok smo čekali da se isprazni kako bismo počeli snimanje, shvatio sam njihov san o odlasku u Tokio na svetsko prvenstvo koje se održava svake dve godine.

Pošto su moji filmovi o svakodnevnom životu, običnim ljudima i mestu u kojem živimo, gde se svakodnevno nešto menja, smatram da je bolje raditi na ovaj način. Verujem da mi ova metoda pruža više prostora za izražavanje i omogućava da priča ostane sveža.

Europe House Kosovo: Kada govorimo o onome što znamo kao kinematografiju, u vašim filmovima primećujem zanemarivanje konvencionalnih pravila i normi kinematografije, ali oni ostaju veoma verni duhu pripovedanja. Imam utisak da to ima veze sa vašim pozivom za fotografiju i vašim dugogodišnjim iskustvom kao fotografa, gde je sve što treba da uradite da posmatrate ljude, emocije i uhvatite trenutak. Imam utisak da vas je fotografija približila ljudskim osećanjima, što se zatim reflektuje u vašim filmovima. Šta mislite o ovoj tranziciji i kako vam vaše iskustvo fotografa pomaže u stvaranju filmova?

Samir Karahoda: Da, to je tačno. U mojim filmovima, fotografija nije savršena u tehničkom smislu te reči. Na primer, u ,,Raselejni“ koristio sam osvetljenje samo u jednoj sceni, dok su ostali filmovi snimljeni bez dodatnog osvetljenja. Kao što sam rekao, fotografija nije tehnički savršena, ali ima dubinu. To su duboki kadrovi.

Nikada neću zaboraviti komentar kolege iz Portugala, s kojim sam bio u konkurenciji u Kanu. Rekao mi je: „U tvojim filmovima ono što vidiš se dešava, ali sve što vidiš svojim očima ima i neko drugo značenje.“ To je cilj mojih filmova. Kroz fotografiju imam priliku da intervenišem kako bih izrazio svoj unutrašnji svet ili kako bih prikazao kako se likovi u filmu osećaju, a da oni ne moraju mnogo da govore. Kroz fotografiju mogu da uvećam ono što kažu, kako bi imalo veći uticaj.

Europe House Kosvo: Da li ste ikada pomislili da će se ova tranzicija iz statične fotografije u pokretnu sliku, kao što je film, dogoditi? Ili ste možda osetili da vam statična fotografija nije pružala dovoljno i da vam je bilo potrebno da je vidite u pokretu?

Samir Karahoda: Zapravo, tako je sve počelo. Projekat ,,Između“ uradio sam kao fotografski projekat. Bio je to zadatak u mom master programu. Moj profesor je bio veoma impresioniran temom i rekao je: „Želim da vidim više. Zašto ne odeš malo dublje u ovu temu? Vidim potencijal da se dotaknu antropološka i društvena pitanja…”

Kada sam počeo da razgovaram sa tim porodicama, pojavila se priča o migraciji, o kojoj nisam ništa znao jer sam oduvek fotografisao te kuće spolja. Tek kroz razgovore sam shvatio da je većina tih kuća zapravo prazna. To me je dodatno podstaklo da se bavim filmom, jer postoje stvari koje je zaista nemoguće prikazati samo kroz fotografiju. Ova priča, čini mi se, upotpunjena je narativima koje imamo od porodica, i za mene je to delo koje će nastaviti da živi, jer problem migracije će i dalje biti aktuelan na Kosovu. Čak i nakon više od dve decenije od završetka rata, ljudi i dalje nisu zadovoljni razvojem situacije.

Broj migracija danas, u poređenju s periodom pre rata, kada je bio zaista veliki, nažalost je pokazatelj da ovaj problem neće biti rešen još dugo. Na neki način, imam osećaj da smo rođeni da živimo u inostranstvu! Možda zbog okolnosti, možda zbog istorije koju imamo… Posledice rata su i dalje veoma prisutne. Mislim da su ovo razdoblje i proces tranzicije u velikoj meri uticali na društvo, gde su svi očekivali da će se stvari brzo popraviti, ali ono što smo videli i što nastavljamo da vidimo, nešto je što niko od nas nije očekivao.

Europe House Kosovo: Dok se ,,Između“ bavi posledicama migracije, ,,Raseljeni“ i ,,Na putu“ se na neki način bave okolnostima koje ponekad dovode do odluke o migraciji. U ,,Raseljeni“ imamo dvoje ljudi koji su veoma entuzijastični, žele da odu u Tokio na takmičenje, ali žive u mestu gde moraju da rade druge stvari jer ne mogu da žive od svoje strasti. 

Zatim u filmu ,,Na putu“ postoji veoma intiman trenutak između oca i njegovog sina, za mene je to bio vrlo snažan trenutak kada otac odlazi da preuzme nagradu, ali mu kažu da mora da plati poštarinu za trofej. Kada se vrati u automobil, sin ga pita: „Zašto ga nisi uzeo?“ Otac mu ne govori pravi razlog, kao da pokušava da ga zaštiti od realnosti, kako ne bi dodatno podstakao njegovu želju da napusti zemlju…

Samir Karahoda: To je zaista bila namera u scenariju, jer često vodim ovu debatu sa svojim sinom. Čak i danas insistira da treba da se preselimo negde drugde jer ima svoje razloge. Cela ta konverzacija koju vidite u filmu ,,Na putu“ započela je tokom jednog našeg zajedničkog putovanja, a većina dijaloga u filmu je zapravo ono o čemu sam razgovarao sa svojim sinom tog dana, samo što je naš razgovor bio mnogo duži i kompleksniji.

Sve je počelo sa nacionalnim fudbalskim timom, ali njegovo razmišljanje bilo je: zašto bih ja igrao fudbal kada nikada neću imati mesto u timu, jer će oni koji su odrasli u Nemačkoj, Švajcarskoj ili negde drugde uvek imati prednost. Zato sam napravio da lik bude golman, jer je u to vreme naš nacionalni fudbalski tim imao samo jednog igrača s Kosova, i to rezervnog golmana. Zato sam odlučio da njegov san bude da postane golman, makar da nađe mesto u timu.

Ovo je možda nešto na šta bi odgovorne sportske institucije trebalo da obrate pažnju, jer mladi ljudi postaju vrlo obeshrabreni zbog ovakvih stvari. To je bio jedan od razloga zbog kojih sam odlučio da uključim sinovu situaciju, kako se oni osećaju i kako se to odražava na njih, jer želeti da migriraš sa 13 godina je prilično teško. Ovo je takođe povezano s njegovim bliskim prijateljima, od kojih su trojica emigrirala, što je dodatno povećalo njegovu želju da ode negde drugde.

Europe House Kosovo: Kako je tekao proces pisanja i snimanja filma sa sinom?

Samir Karahoda: Sve je počelo kada sam prvi put bio u Kanu. Kada sam se vratio, moj sin je insistirao: ,,Hajde da napravimo igrani film!“ Rekao je: ,,Napisaću priču od dve strane, i ako ti se svidi, razviti ću je na devedeset strana i napraviti scenario!“ Tako je počeo povremeno da piše priče; napisao je pet ili šest priča, i zanimljivo, nijedna od njih nije se odvijala na Kosovu, što je ostavilo jak utisak na mene.

Zatim smo imali to putovanje do aerodroma tog dana. To putovanje mi je delovalo vrlo dugo zbog pritiska koji sam osećao zbog sinovljevih argumenata, pa sam, kada smo se vratili kući, seo i počeo da razmišljam. Pozvao sam ga i rekao: ,,Šta misliš o tome da napravimo film o današnjem danu?“ On je odgovorio: ,,Zašto, šta se desilo, kakav dan?“ Rekao sam: ,,Sve o čemu smo razgovarali usput, o tvom nezadovoljstvu.“ On je rekao: ,,Naravno! Da li da počnem da pišem?“

Počeo sam tako što sam zapisao ono što sam čuo tog dana i razvio to u scenario, a zatim mu dao fajl i rekao: ,,Izvoli, dodaj šta god želiš!“ On je počeo povremeno da doprinosi, i svaki put kada bih napravio novu verziju scenarija, dao bih mu da ispravi ili doda ako nešto nedostaje. Tako je tekao proces, radeći zajedno.

Europe House Kosovo: Vaši filmovi su putovali na velika festivalska dešavanja i imali izvanredne uspehe, što je široko poznato. Međutim, to su veoma lokalne priče koje odražavaju mnoge kulturne nijanse naše društvene stvarnosti iz antropološke perspektive. Kakvi su utisci publike i kako se nosite sa publikom? Da li razumeju te kulturne specifičnosti?

Samir Karahoda: Kao što ste spomenuli, sve priče su napravljene sa običnim ljudima; nema heroja, nema velikih narativa. Ali mislim da iza tih priča stoje veće stvari. Lepota je u tome što uvek… Ono što vredi pomenuti je da svaki od tih filmova izražava iskrenost. Nema preterivanja, ništa. To je samo ono što ljudi jesu, bez pokušaja da se pokaže više ili da se preuveličava. Povratne informacije koje sam uvek dobijao od ljudi odnose se na to kako uspevam da tako malu temu učinim dostupnom svima, jer mislim da bi to trebalo da bude cilj svakog reditelja—da delo bude razumljivo svuda u svetu i povezivo sa svima. Nisu svi suočeni sa našim problemima, ali elementi u filmu su univerzalni. Mislim da ovo čini ove filmove potpunijim i, zbog toga, mogu se razumeti bilo gde u svetu.

Ponekad kažem: ,,Ne bih želeo ništa više u životu nego da budem kao moji filmovi i putujem svetom.“ To mi jako prija, što se naši filmovi i priče, koje dolaze iz malog mesta, prikazuju i izazivaju interes širom sveta. ,,Između“, na primer, napravljen je pre pet godina, ,,Raseljeni“ pre tri godine, a i dalje postoje zahtevi iz različitih delova sveta. Na primer, pre mesec dana, ,,Raseljeni“ je prikazan u Indoneziji na lokalnoj projekciji u jednom naselju. To mi prija jer uzimamo deo naše priče i šaljemo je po svetu, i ljudi uživaju u njenom gledanju.

Ako ih povežemo sa migracijom, ova tri filma imaju povezanost, jer kada ih gledate zajedno, oni daju portret Kosova. Ako želite da opisujete svaki film jednom rečju, prvi film predstavlja one koji su otišli, drugi one koji su se vratili, a treći one koji žele da odu.

Europe House Kosovo: Hvala puno!