30 Avgust, 2016 | Utorak
Izvor: Getty Images
Napisala Majlinda Kelmendi
Predstavnica Kosova dobitnica zlatne medalje na olimpijskim igrama 2016 godine u džudou i dobitnica evropskog odlikovanja za 2015. godinu
Vazduh je u Rio de Ženeiru, Brazil, bio veoma topao i vlažan kada smo, noseći zastavu Kosova, ušli na stadion Marakane, domaćina ceremonije otvaranja olimpijskih igara 2016. godine. Zajedno sa 7 drugih članova ekipe, koji čine prvu kosovsku ekipu poslatu na olimpijske igre. Zaista smo se osećali kao građani sveta, deo nečeg mnogo većeg od nas samih. Ispred nas je bila ekipa Kiribatija sa 3 sportista, koja je po prvi put na olimpijskim igrama učestvovala 2004. godine u Atini. Iza nas je bila šestočlana ekipa sportista Laoske Narodne Demokratske Republike, koja se prvi put na olimpijskim igrama takmičila 1980. godine u Moskvi. Sa tribina nas je pozdravljalo i bodrilo oko 78,000 gledalaca iz celog sveta. Hodali smo noseći velike snove naše male države, spremni da podelimo našu priču i talenat sa celim svetom. Narednih 16 dana se pokazalo nezaboravnom životnom avanturom i iskustvom, ipak samo početak budućih generacija mladih sportista Kosova.
Kretanje po olimpijskom džudo terenu, sa kosovskom zastavom i mojim imenom, je bilo kao san. San se ostvario noseći sa sobom veoma dugu priču. Nakon 17 godina treniranja, učestvovanja u mečevima predstavljajući strane zemlje, pa čak i kao učesnici bez ikakvog naziva dodeljenog od strane Međunarodne federacije džudoa tokom svetskog prvenstva takmičenja u Rusiji, mogućnost predstavljanja Kosova na njenim prvim olimpijskim igrama, je bilo iskustvo koje ekipa nikada neće zaboraviti. Svi smo mi došli u Rio spremni da se suočimo sa izazovom prve olimpijade Kosova. Citius – Altius – Fortius (srps. brže-više-jače), latinski olimpijski moto, nas je terao da treniramo više i budemo ekipa koja se međusobno podržava. Mi tamo nismo bili samo sportisti, bili smo mladi ambasadori, pokazujući svetu ko čini Kosovo.
Kao i tokom većine velikih dostignuća u životu, nismo bili sami u ostvarivanju olimpijskog sna. Osoba koja je mene vodila na tom putu je moj trener džudoa, Driton Kuka. Od njega nisam naučila samo veštine džudoa, već i mnogo toga o životu. Dok su ostali mladi ljudi uživali u svojoj mladosti, ja sam sa njim trenirala dan za danom, usavršavajući moje veštine. Naučio me je da učim iz svojih grešaka i postanem jača i odlučnija u pogledu rezultata. Iako je ponekad bio strog, znala sam da je to ono što je potrebno za šampiona. Zajedno smo uspeli da pomerimo granice i usmerimo izazovnu političku situaciju ka većem cilju – da budemo najbolji i predstavljamo Kosovo na najbolji mogući način na svetskoj sceni.
Izvor: Getty Images
Naša olimpijska priča nije tradicionalna priča šampiona. To je priča upornosti i praćenja svog srca. Priča napornog rada i fokusa. Mi nismo mogli da vežbamo sportske veštine u osnovnim i srednjim školama; većina je pohađala škole u kućama naših komšija, često bez stolova i knjiga. Nismo trenirali u najboljim svetskim teretanama, niti smo imali nutricioniste i doktore koji nas strogo pripremaju za olimpijsko takmičenje. Ali smo, punog srca, sve ono što nam nedostaje zamenili nečim drugim. Imao priče naših majki i očeva, braće i sestara, koji su se trudili da stvore bolju budućnost za generacije koje dolaze. Ta strast je ono što je 8 mladih kosovara odvelo na olimpijske igre – želja za postizanjem i dokazivanjem svetu da će budućnost biti bolja od prošlosti.
Ta bolja budućnost je u rukama mladih generacija, sa beskrajnim mogućnsotima koje predstoje. Nadam se da mladi ljudi na Kosovu neće nikada odustati, da će slediti svoje snove i prihvatiti izazove kao mogućnost sopstvenog ojačavanja. Ako igrate po pravilima i nikada ne odustanete od svojih ciljeva, sve je ostvarljivo. I ko zna, možda ste upravo vi sledeći nosilac olimpijske zlatne medalje?