Mart 10, 2025 | Ponedeljak
„Život se živi samo jednom“
Rajmonda Siljbije je moćan glas u borbi za zaštitu i promociju prava osoba LGBTIQ+ na Kosovu. Odrasla je uz pokret LGBTIQ+ nakon rata na Kosovu. Od svog ranog angažovanja u inicijativama zajednice, do osnivanja CEL Kosovo, danas direktorka programa u organizaciji CSGD, Siljbije nikada nije napustila cilj. U narednom intervjuu sa njom putujemo kroz ključne momente njenog razvoja kao aktivistkinje, ali i pokreta LGBTIQ+ na Kosovu, od zatvorenih prostorija do otvorenog hodanja po trgovima. Borba za dostojanstvo osoba LGBTIQ+ ne prestaje.
Evropska kuća Kosovo: Možete li nam reći nešto o počecima vašeg aktivizma i kako se vaš aktivizam kanališe kroz nevladine organizacije. Osim toga, malo i o društvenom kontekstu u periodu kada ste počeli kao aktivistkinja i kako su se u međuvremenu poboljšale prilike za osobe LGBTIQ+ na Kosovu zahvaljujući radu aktivista?
Rajmonda Siljbije: Mislim da sam, bez obzira da li se to tada zvalo aktivizam ili ne, počela da se bavim aktivizmom kao i mnoga posleratna deca na Kosovu. Tada smo imali pristup u nekoliko organizacija koje su bile prisutne u raznim opštinama na Kosovu, kao i u Prizrenu, koje su se bavile pitanjima suočavanja sa prošlošću i izgradnji mira. Mislim da je nesvesno, tu počelo moje angažovanje na tim društvenim pitanjima i shvatila sam da se ovim volim baviti.
Dakle, kada sam došla u Prištinu, već sam bila upoznata sa radom nevladinih organizacija i organizovanjem u zajednici, ali apsolutno ne sa nekom organizacijom koja se bavila pitanjima LGBTIQ+. U to vreme, zajednica je bila gotovo hermetički zatvorena i pristup joj je bio težak osim ako nekoga poznajete, a to je zbog toga što su pitanja bezbednosti i poverljivosti bila među najvažnijim pitanjima za osobe LGBTIQ+ u to vreme.
Bezbedne prostorije i dobrobit su pitanja kojima se pokret LGBTIQ+ na Kosovu bavi već duže vreme. Bilo je veoma potrebno stvoriti okruženje međusobnog poverenja, prvo stvoriti osećaj udobnosti sa samim sobom i imati priliku razgovarati sa nekim ko je poput vas ili sa nekim ko podržava pitanja koja vas preokupiraju kao osobu.
Ako bismo uporedili situaciju sa onom koju sam ja zatekla 2006. godine i kakva je ona danas, gotovo je neuporedivo. Nevladine organizacije koje su se bavile pitanjima LGBTIQ+ u to vreme radile su vrlo zatvoreno. Radili su centri „drop in“ (svratišta), koji su služili i kao kancelarije i kao mesta za sastanke. Zagovarački rad se dešavao vrlo retko. Dakle, možemo reći da je u počecima pokreta bilo jako važno stvoriti ove bezbedne prostorije.
Evropska kuća Kosovo: Kako ste se uključili u pokret i koji su bili prioriteti koje ste kao osoba imali u to vreme i da li ste pronašli način da ih adresirate u organizacijama koje su tada delovale?
Rajmonda Siljbije: Slučajno su mi neki ljudi rekli da u Prištini postoji organizacija koja se bavi promocijom i zaštitom prava osoba LGBT. Tada se to nije ni pominjalo u tom nazivu. Sećam se trenutka kada sam prvi put bila na jednom sastanku, koji su tada bili organizovani. To je bila radost sama po sebi, način života drugačiji od onoga što se vidi napolju. Naišla sam na zajednicu koja je jako solidarna i koja podržava. Mislim da mi se prvo dopalo to okruženje podrške. A ako me pitate koji je bio razlog koji me je pokretao, onda je to bila upravo potreba, činjenica da sam videla koliko se ljudi oseća nezastupljeno, koliko stvari ostaje unutar četiri zida, koliko se dvostrukih života živi. Ova situacija mi se činila teškom, da zajednica nastavi da živi takvim životom.
Mislim da ne samo ja, nego i neki od nas, morali smo da napravimo korak kako bi razbili taj način funkcionisanja, jer mislim da se ljudi tada osećaju udobno u zoni komfora i zaboravljaju da zapravo moraju da rade na promeni spoljašnje situacije. Ako je spoljašnjost ono što nas najviše brine, onda tu treba da radimo, to treba da promenimo. S tim uverenjem, nastavila sam da se bavim organizacijama, prvo u “QeSh”, a zatim u LIBERTAS-u.
Evropska kuća Kosovo: Osnivač ste CEL – Centra za slobodu i ravnopravnost, koji nastavlja da bude snažan glas za zaštitu i promociju LGBTIQ+ prava na Kosovu. U početku je postojao CSGD, zatim su došli “QeSh” i LIBERTAS, a kasnije ste osnovali CEL. Koji je bio kontekst zbog kojeg vam je osnivanje CEL-a postalo hitno?
Rajmonda Siljbije: LIBERTAS je u to vreme rukovodio stranac i smatrali smo da imamo kapacitet i potrebu za većom lokalnom zastupljenošću. Nakon zatvaranja LIBERTAS-a, već je postojao momentum kada su mladi ljudi počeli biti mnogo glasniji, i s više različitih aktivnosti izgradnje zajednice osim tih ‘drop-in’ centara. Dakle, posebno nakon napada na Kosovo 2.0 i LIBERTAS, bilo je neophodno zaključiti čitavo to nasleđe napora koje smo uložili da budemo vidljiviji, da budemo što više javni.
U to vreme, bilo je potrebno osnovati organizaciju poput CEL-a, od strane novih ljudi i sa malo drugačijim pristupom, ne različitim u pogledu pitanja kojima se bavi, već različitim u smislu stvaranja mesta gde ne samo zajednica, već i pristalice imaju prostor za okupljanje kako bi osobe LGBTIQ+ mogle osetiti podršku.
Smatram da osnivanje CEL-a označava prekretnicu, kada smo postali glasniji kao pokret. To nije bilo samo zbog CEL-a, već i zbog toga što smo sada bile tri organizacije, tri rukovodioca, od kojih su dve bile žene. Mislim da smo dali dah života pokretu u kojem je već bilo ljudi koji su izašli i javno govorili i branili prava osoba LGBTIQ+. Počeli smo više da učestvujemo u medijima, počeli smo da organizujemo prve marševe, koje smatram temeljima na kojima danas imamo parade i mnoga druga pitanja. Bez podrške nekih ljudi koji su tada bili uključeni, ovo se ne bi dogodilo. Međutim smatram da je nešto moralo izaći iz uobičajenih linija funkcionisanja.
Evropska kuća Kosovo: Iz vaše perspektive, kao nekoga ko je u pokretu LGBTIQ+ na Kosovu od početka, šta smatrate ključnim dostignućima od posleratnog perioda pa do danas?
Rajmonda Siljbije: Ne znam odakle da počnem kada pričam o dostignućima. Prvi je definitivno osećaj udobnosti osoba LGBT i sama činjenica da danas imamo mnogo glasnih aktivista i samih osoba LGBTIQ+ koje se glasno bave ovim pitanjima. U to vreme je ovo izgledalo kao neki san.
Ako je u to vreme sve bilo tabu tema, danas se, na primer, otvoreno razgovara o mentalnom zdravlju među osobama LGBTIQ+, a postoje i usluge koje nude organizacije za mentalno zdravlje. Nažalost, ne mogu reći da su to institucionalni pomaci, jer ove usluge ne pružaju naše institucije, iako bi trebalo da postoje. Dostignuće je činjenica da smo uspeli da identifikujemo potrebe i uspeli smo pružiti usluge koje se zajednica ne ustručava da ih primi. Zatim, tu je i edukativni rad koji je urađen obukama za razne institucije kao što su novinari, tužioci, policajci i studenti.
Još jedno dostignuće je zaštita od diskriminacije. Zakon kao takav postojao je i ranije, ali on nije promovisan niti su ga dobro razumele osobe LGBTIQ+ ili druge manjinske ili marginalizirane grupe. Imamo zločine iz mržnje gde se eksplicitno navode karakteristike kao što su seksualna orijentacija ili rodni identitet. Danas govorimo o transrodnim pitanjima. Danas govorimo o terapijama potrebnim za transrodne osobe, hormonskoj terapiji i drugim pitanjima. Danas imamo osobe koje su promenile svoj pol na službenim dokumentima.
Da sam razmišljala o ovim stvarima na početku pokreta, izgledalo bi mi nemoguće. Da ne spominjem činjenicu potpuno otvorenog izlaska na ulice ili zauzimanja javnih mesta, poput parada i broja podržavaoca. U početku nije bilo lako, ali danas hodamo ulicama. Danas svake godine imamo različite slogane kroz koje se obraćamo institucijama o različitim pitanjima. Danas smo imali premijera, predsednika i raznih ministra koji su hodali na paradi.
Naravno, još jedno pitanje za koje smatram da je jako pozitivno je broj javnih prostora koje imamo, bilo da su u pitanju organizacije, bilo da su to mesta poput kafića, klubova ili kulturnih centara uopšte, koja su dostupna osobama LGBTIQ+, iako nažalost još uvek samo u glavnom gradu.
Isto tako, sama činjenica da razgovaramo o ustavnom pitanju je svojevrsni pokazatelj da je pokret bio spreman da se bavi nekim pitanjima, jer da pokret nije bio spreman da se bavi nekim političkim dešavanjima, možda danas ne bismo uopšte razgovarali o građanskom zakoniku. Na sreću, uvek kažem, dobro je što imamo ustav koji nam daje jaku pravnu osnovu. Osim uverenja i potpune volje da svaka osoba treba da ima pravo na brak, naravno, pravno gledano ustav predstavlja jak temelj. Da nemamo ovu osnovu, morali bismo se boriti za još radikalnije izmene zakona.
Evropska kuća Kosovo: Koje su hitne situacije ili potrebe kojima je potrebna intervencija u budućnosti?
Rajmonda Siljbije: Naše institucije moraju shvatiti da nevladine organizacije ne mogu još dugo da usmeravaju sve svoje kapacitete ka pružanju usluga koje bi institucije trebale pružati. Trenutno se 60-70 procenata rada organizacija sastoji od pružanja usluga. Ovo uključuje usluge mentalnog zdravlja, druga zdravstvena pitanja i pravnu pomoć. Ako se ovo ne institucionalizuje, za organizacije će biti veliki teret da obezbede pružanje ovih usluga.
Sledeće pitanje je regulisanje pravnih praznina. Osobe LGBTIQ+ nemaju više vremena za gubljenje jer se život živi samo jednom. Ovde govorimo o ljudskim životima i mislim da je dovoljno plaćeno pre nas i za naše vreme da današnje generacije, ali i sve osobe LGBTIQ+, imaju dostojanstven tretman i jednak pristup. Stoga pitanja kao što su Građanski zakonik, istopolni brakovi, prava na usvajanje i slična pitanja ne bi ni trebala biti diskutabilna.
Mislim da su ova pitanja širom sveta odavno rešena, a kada je Kosovo odlučilo da sledi ove evropske puteve, trebalo je da obavi i ove razgovore. Naravno, uvek da čovek bude u centru razgovora. Čovek ne može dvaput da proživi svoj život!