Mesec Žena Kosova: Anamari Repić

“Dok je objektivnost od suštinskog značaja, novinarstvo je i odabir onoga šta treba promovisati”

Anamari Repić je odrasla u Prizrenu u multietničkom okruženju i bila je svedok kršenja prava kako Albanaca tokom Miloševićevog režima, tako i Srba koji su bežali sa Kosova posle rata. Nakon što je napustila Kosovo, odlučila je da se brzo vrati posle rata i pridruži se Radiju Blue Sky, da bi kasnije postala zamenica generalnog direktora kosovskog javnog emitera RTK, tokom kojeg je pomogla u osnivanju kanala RTK na srpskom jeziku, kanal RTK2. Od tada je tražila priče koje naglašavaju ljudske napore ka pomirenju i saradnji.

Evropska kuća Kosovo: Kako se sećate početka vaše karijere, i još ranije, vaših studija?

Anamari Repić: Ako se vratimo unazad, sve u našim životima je počelo 90-ih. Ne samo na Kosovu, već širom Evrope, posebno nakon 1989. godine. Devedesete su bile vreme suočavanja sa realnošću — Miloševićevom diktaturom, ratovima, mirovnim sporazumima i pokušajima obnove nakon raspada Jugoslavije. Ali ni nakon mirovnih sporazuma nije bilo stabilnog perioda pomirenja, što smatram najznačajnijim neuspehom. Onda, krajem 90-ih, izbio je rat na Kosovu koji je sve resetovao.

Živeći u Prizrenu, bila sam svesna velike albanske zajednice – mojih komšija, mojih prijatelja – kojima su nedostajala prava. Kako sam postajala svesnija svog okruženja, shvatila sam da bez jednakosti ništa nije zaista rešeno. Znala sam da je situacija nepravedna, ali niko nije očekivao novi rat, a kamoli zločine koji su usledili. Kao svedoci ratova u Bosni i Hrvatskoj, shvatili smo da nerešena pitanja Kosova znače da nije gotovo.

Studirala sam na Učiteljskom fakultetu bez jasnog puta u karijeri, privučena ka više oblasti. Na kraju sam stekla diplomu nastavnika, magistrirala žurnalistiku, a sada završavam još jednu iz političkih nauka na balkanskim studijama. Međutim prava prekretnica desila se 1998–1999. – vreme ličnih i kolektivnih teškoća.

Tokom rata, bila sam u Prizrenu i videla kako Albanci beže u Albaniju slušajuči tragične vesti. Znala sam da život nikada neće biti isti, i nije bio. Sa još jednim mirovnim sporazumom, mnogi Srbi su napustili Kosovo, posebno iz urbanih sredina, što je dovelo do još jedne tragedije—neizvesnosti oko sudbine komšija i prijatelja, kako Albanaca tako i Srba. Bio je to težak period, posebno za mlade ljude koji su morali da planiraju svoju budućnost usred takve nestabilnosti. Činilo mi se kao da je nultna godina.

Odrasli smo okruženi etničkim sukobima, političkom nestabilnošću i ratom, zbog čega smo se osećali normalno. Ali onda je došlo pitanje: da li da nastavimo da živimo u tragediji ili da počnemo da učimo kako da živimo u miru? Ta spoznaja me je naterala da se vratim na Kosovo.

Kao i mnogi drugi, prijavila sam se za posao i dobila sam ga na Radiju Blue Sky, kojim je u to vreme rukovodila švajcarska vlada. Tim radija Blue Sky je bio multietnički i rad u multietničkom okruženju činio je da se osećam kao kod kuće, jer je Prizren oduvek bio raznolik. Kao dete, nikada nisam pomislia da će različiti jezici postati problem; navikla sam da slušam različite jezike u svom rodnom gradu i pretpostavljala sam da je normalno da ih čujem i učim ako je moguće.

Pridruživanje radiju Blue Sky-u bio je odlučujući trenutak—još jedna „nulta godina“, novi početak posle rata. To je označilo tranziciju, ne samo za mene, već i za mnoge. Kao mladom novinaru, bilo je ključno imati podršku kolega različitih etničkih zajednica. Izveštavanje je značilo pokrivanje stvarnosti – problema, borbi, tragedija i, što je najvažnije, mogućnosti za mir i pomirenje. Trebali smo se prilagoditi novoj stvarnosti. Ovaj početak je bio komplikovan, ali i od suštinskog značaja.

Evropska kuća Kosovo: Koliko dugo ste radili u Blue Sky-u?

Anamari Repić: Blue Sky je bio međunarodni projekat koji se na kraju spojio sa RTK-om. Ostala sam i postala sam deo drugog kanala Radio Kosova koji emituje program na srpskom i drugim jezicima. Od početka sam bila i dopisnik Radija Slobodna Evropa, što je učvrstilo moj identitet kao novinara. Moj rad se fokusirao na politički razvoj, ljudske priče, izgradnju mira i napore za pomirenje – izveštavanje o prilagođavanju Srba novoj realnosti na Kosovu.

Biti novinar nije samo posao; zahteva stalnu svest o svemu oko vas. Iako je objektivnost neophodna, novinarstvo se takođe odnosi na odabir onoga što će promovisati – obezbediti da se glasovi žrtava čuju, a ne da se pridaje jednaka težina ratnim zločincima. Rad za oba radija činio se kao misija. Putovala sam po Kosovu, pokrivajući priče o povratnicima, nestalim licima i borbi mladih Srba koji se prilagođavaju političkoj nestabilnosti.

Rad na Radiju Slobodna Evropa nastavila sam do 2010. godine, a onda sam postala zamenica generalnog direktora RTK. U tom periodu sam razvila RTK2, kanal javnog emitera na srpskom jeziku. Uprkos mom dubokom angažmanu u novinarstvu, nisam bila zadovoljna sporim tempom promena. Ipak, znala sam da je naša uloga da doprinesemo, čak i na male načine. Nakon nekoliko godina u rukovodstvu RTK-a, vratila sam se izveštavanju sa terena, što mi je draže. Sada, kao dopisnica iz Beograda, pratim odnose Kosova i Srbije, evropske integracije i regionalna pitanja. Najbolje novinarstvo se dešava na terenu. Danas – kao dopisnica iz Beograda – izveštavanjem na dva jezika, srpskom (kao moj maternji) i albanskom, jedan je od mojih najvećih izazova u pozitivnom smislu. To znači da učim i pokušavam promeniti stvari, pomerati granice, govoreći da nisam samo novinar, već i osoba koja poštuje druge. Jer taj multikulturalni koncept života, istorije i osećanja koji nosim iz svog rodnog Prizrena, koji smo moja porodica i ja napustili 1999. godine, definisao me je kao čoveka i kao novinara.       

Evropska kuća Kosovo: Kako je novinarstvo doprinelo pomirenju u regionu i kakva je njegova uloga danas?

Anamari Repić: Na mnogo načina novinari i mediji su podbacili. Dok su se neki fokusirali na pomirenje, ove priče su često bile marginalizirane. Mediji su davali prioritet dnevnoj politici, što je neophodno, ali je izveštavanje o pomirenju ostalo sekundarno. Čitav region, ne samo Kosovo i Srbija, se borilo sa tim. Organizacije civilnog društva promovisale su pomirenje, ali se sve to retko pretvorilo u glavnu politiku.

Većina novinara ostaje u svojim zajednicama—srpski novinari izveštavaju za Srbe, albanski novinari za Albance. Ako izađete iz toga, rizikujete da budete označeni kao izdajnik. Ali to je naš posao: ići dalje, izveštavati o „drugoj strani“. Mediji bi trebali učiniti više. Izveštavanje o političkim sporazumima često zanemaruje ljudski uticaj. Političari i pregovarači zauzimaju središnje mesto, dok su ljudi na koje su ove odluke uticale zaboravljeni.

Osvrćući se na svoje prethodne izveštaje, vidim da isti problemi postoje i danas. Na primer, pre nekoliko godina sam pokrivala udruženje žena u Gračanici koje radi na ekonomskom osnaživanju žena. I dan danas i dalje vode iste bitke. Novinarstvo bi trebalo da izvesti o ovoj tekućoj borbi, naglašavajući i poteškoće i otpornost ljudi koji teže promenama.

Izveštavanje o pomirenju počinje priznavanjem zločina iz prošlosti – pričanjem priča o žrtvama, ratnim zločinima i nestalim licima. Tek tada možemo krenuti napred. Kada se srpske i albanske porodice nestalih sretnu i podele svoj bol, one pronađu i zajednički jezik. Kao novinari, moramo tražiti i pojačati ove trenutke. Izveštavanje o tragedijama je od suštinskog značaja, ali i izveštavanje o onima koji rade na izgradnji bolje budućnosti.

Izazov nije samo praćenje političkih narativa, već pronalaženje i pričanje ljudskih priča koje su važne. Tu novinarstvo može napraviti razliku.