Mesec Žena Kosova: Špresa Aguši

„Poverenje, bliskost i direktan rad sa zajednicama učinili su da i dalje imamo volju za radom“

Više od dve decenije, Špresa Aguši je bila na čelu aktivizma i zagovaranja za prava zajednica Roma, Aškalija i Egipćana na Kosovu, sa fokusom na poboljšanju života žena i devojaka iz ovih zajednica. Njeno putovanje započeto je 1999. godine i traje do danas. Za svoj aktivizam, Aguši je nagrađena sa nekoliko međunarodnih nagrada, koje su poslužile kao priznanje i motiv da nastavi dalje. Danas ona rukovodi Mrežom organizacija žena iz Romske, Aškalijske i Egipćanske zajednice na Kosovu, dok je direktan rad sa zajednicama i dalje u centru njenog angažovanja. Tokom intervjua u nastavku sa Špresom hodamo njenim stazama aktivizma.

Evropska kuća Kosovo: Možete li nam reći više o počecima vašeg rada kao aktivistkinje i zagovornice za prava zajednica Roma, Aškalija i Egipćana, sa fokusom na žene i devojke ovih zajednica na Kosovu?

Špresa Aguši: Svoj rad kao aktivistkinja započela sam 1999. godine, kada su na Kosovu posledice rata ostavile mnoge predrasude prema manjinskim zajednicama. U početku sam bila angažovana u gradu u kojem živim, u Gnjilanu, da kroz rad i kontakte sa raznim organizacijama koje su tada delovale na Kosovu zaštitim prava ljudi koji su bili nevini i suočavali se sa predrasudama raznih oblika. Zatim sam se zaposlila u organizaciji “International Rescue Committee”, gde sam se bavila raspodelom prehrambene i neprehrambene humanitarne pomoći romskoj zajednici. Posleratni period je bio težak, sa raznim izazovima i opasnostima, zbog kojih sam morala da krijem svoj pravi identitet kako niko ne bi saznao da sam Romkinja.

Kasnije sam učestvovala na sastancima sa ženama u regionu i tako sam postala deo velike međunarodne mreže Romkinja i tako uspostavila prve kontakte sa Romkinjama i organizacijama Romkinja u regionu i širom sveta.

U to vreme smo se bavili opštim problemima romske zajednice, ne fokusirajući se na različite demografske grupe unutar zajednice. Stoga sam odlučila da svoj aktivistički rad usmerim na zaštitu i promociju ženskih prava, jer je neko trebao artikulirati probleme, zahteve i potrebe koje su imale žene u ovim zajednicama.

Evropska kuća Kosovo: Da li je ovaj rad kanalisan kroz neku organizaciju?

Špresa Aguši: Godine 2001, otvorila sam prvu organizaciju koja se na albanskom zvala „Žene Romkinje“. Iako nismo imali mnogo znanja, pomogli su nam resursni centri preko OEBS-a. Ono što mogu da kažem jeste da smo uprkos nedostatku znanja u to vreme imali veoma jaku volju. Naporno smo radili na borbi protiv predrasuda i diskriminacije.

Tokom 2001. godine, takođe iz romske zajednice u Gnjilanu, izabrana sam za odbornicu u Skupštini opštine Gnjilane. Tada su bila rezervisana mesta za zajednice, tako da sam bila izabrana od same romske zajednice u Gnjilanu, a da nisam bila deo nijedne političke formacije u to vreme, da ih predstavljam u Skupštini opštine.

Evropska kuća Kosovo: U međuvremenu, radili ste u nekoliko domaćih i međunarodnih organizacija, u okviru kojih ste artikulisali pitanje zajednice Roma, Aškalija i Egipćana…

Špresa Aguši: Iz “International Rescue Comittee”-a prešla sam u “CARE International”, zatim u KCSF – Kosovsku fondaciju civilnog društva i KCRS – Kosovski centar za rodne studije. U KCSF-u sam prvi put radila na projektu koji je podržala Evropska unija. Radi se o 2003. godini, kada smo, kroz podršku EU, uglavnom davali stipendije za obrazovanje zajednicama Roma, Aškalija i Egipćana, za sve nivoe obrazovanja od osnovne škole pa do master studija.

Evropska kuća Kosovo: U tom periodu, dok ste bili angažovani na različitim pozicijama u raznim organizacijama, već ste formirali neformalnu grupu Žena Romkinja, koja se potom transformisala u Mrežu Žena Romkinja, Aškalijka i Egipćanki, kojom i danas rukovodite. Kakvo je bilo ovo putovanje?

Špresa Aguši: Neformalnu grupu smo formirali 2000. godine, sa idejom da stvorimo mrežu Žena Romkinja, Aškalijka i Egipćanki. Ove sastanke je prvobitno inicirao OEBS uz podršku KFOS-a. Zatim smo učestvovale na raznim obukama, međutim, zahtev svih tih  žena je bio da se ova neformalna mreža formalizuje. Ovaj zahtev je saslušao tadašnji UNIFEM, a sadašnji UN Women.

Nakon brojnih sastanaka, projekat je dodeljen Kosovskom centru za rodne studije, gde sam bila angažovana kao koordinatorka i moj zadatak je bio da formalno registrujem organizaciju ili mrežu. Po prvi put u ovom procesu, ja i mnoge druge žene i organizacije iz ovih zajednica naučile smo mnoge stvari. Organizacije koje smo ranije osnovali bile su vrlo jednostavne, dok smo prilikom registracije mreže naučili da radimo zajedno na statutu, ciljevima, idejama, ciljevima, osnivačkom aktu, logotipu, veb stranici i svemu što jedna organizacija treba da ima. Zajednički sastanci, planiranje i zajednički rad pomogli su nam da formiramo mrežu od nekoliko članova. Članstvo su uglavnom činile ženske organizacije i aktivistkinje, jer je cilj bio da stvorimo mogućnost da devojke i žene koje nisu bile deo nijedne organizacije, ali su imale volju, postanu deo mreže.

Evropska kuća Kosovo: Koje su neke od oblasti na koje je fokusiran rad mreže?

Špresa Aguši: Od kada sam ja započela svoju aktivnost, na sastancima su bili samo muškarci i ja sam bila jedina žena iz romske zajednice na tim sastancima. Moj cilj je bio da ja jedna okupim što više žena i devojaka sa kojima bismo zajedno radili za svoj položaj i prava.

Počeli smo sa izgradnjom kapaciteta, nastavili smo sa raznim istraživanjima kako bismo razumeli situaciju i uvideli smo da je obrazovanje na niskom nivou. Počeli smo sa zagovaranjem u institucijama, učešćem u raznim radnim grupama za strategije integracije zajednica, a zatim i u raznim grupama koje su se uglavnom bavile sa ove tri zajednice.

Zatim smo tretirali pitanja kao što su rani brakovi i nasilje u porodici. O svemu tome je u početku bilo jako teško razgovarati, jer je u početku bilo teško da žene i devojke iz zajednica izvučemo iz njihovih kuća jer se nisu osećale sigurno, a drugo, muški članovi njihovih porodica često im nisu dozvoljavali da učestvuju na ovim sastancima.

Kako su zbog kulturnih normi žene na ovim prostorima često prinuđene da žive sa svojim nasilnicima, u početku smo imali problema sa prijavljivanjem nasilja. Nakon nekog vremena, našom podrškom, zajedničkim zagovaranjem, to nemanje hrabrosti za prijavljivanjem je počelo da se lomi. To smo uradili tako da smo na svakom sastanku, bez obzira na temu, pozivali i organizacije i institucije, kako bi žene i devojke mogle videti ko radi, kome se mogu obratiti i kako mogu sarađivati ​​po pitanjima koja ih se tiču. U početku je bilo jako teško govoriti o nasilju u porodici, a u vreme kada smo radili istraživanje, većina zajednica nije razumela pitanje nasilja jer su nasilje shvatale samo kao premlaćivanje. Međutim, tokom istraživanja smo morali i da im objasnimo šta je zapravo nasilje kako bi nas mogli informsiati  i adekvatnije prijaviti. Zatim smo radili na raznim sastancima i kampanjama, sastancima sa muškarcima, sastancima sa ženama, sastancima sa mladima, tokom kojih smo ih osim informisanja o oblicima nasilja, informisala i o službama i važećim zakonima koji ih štite.

Hrabrost je sada možda malo veća, ali još uvek imamo žene koje nemaju tu hrabrost. Potrebno je mnogo godina rada.

Poverenje je veoma važno za rad i postizanje ciljeva. Poverenje, bliskost i direktan rad sa zajednicama učinili su da i dalje imamo volju za radom.