1 Novembar, 2022 | Utorak
Više od jednog veka ekonomska aktivnost pokrenuta industrijskim i tehnološkim revolucijama stvarala je dinamičan svet sa visokim životnim standardom. Čineći to, „nevino“ smo naneli štetu lokalnom okruženju i još više smo pokrenuli opasan ciklus klimatskih promena. Kroz našu industrijsku i privrednu aktivnost (proizvodnja, transport, poljoprivreda itd.) emitujemo takozvane gasove staklene bašte (ugljen-dioksid, metan, itd.), koji kada se ispuste stvaraju sloj u atmosferi koji zadržava toplotu i izaziva da svetska prosečna temperatura raste. Tokom godina, toplije temperature menjaju vremenske obrasce i predstavljaju rizik za ljude i sve druge oblike života na Zemlji. Toliko se oslanjamo na proizvode i usluge koji nanose ogromnu štetu životnoj sredini, da nastavljamo sa agresijom na klimu čak i kada dobro znamo posledice.
U poslednje dve decenije, većina razvijenih zemalja koje nose glavni teret izazivanja štetnog uticaja na klimu osmišljavaju politike koje su pretočene u zakone i propise u cilju borbe protiv klimatskih promena. Evropa je prednjači u ovim politikama i već se obavezala da postigne neutralnost ugljenika do 2050. Da bi se postigao ovaj cilj, sve evropske zemlje će investirati u obnovljive izvore energije (i druge oblike čiste energije), energetsku efikasnost i, što je najvažnije, da izvrše dekarbonizaciju svoje ekonomije. Kao deo dekarbonizacije, povlačenje uglja iz upotrebe je prvi i najhitniji korak. Ovo je izazvalo povećanje potražnje za gasom, pošto je gas viđen kao gorivo koje će obezbediti nesmetan prelaz ka potpuno dekarbonizovanoj ekonomiji. Nažalost, kako se privreda oporavljala od poremećaja izazvanog pandemijom COVID-19, ruska vojna agresija na Ukrajinu, kojoj je prethodila agresija trgovine gasom na Evropu, dokazala je da je oslanjanje na ruski gas kao tranziciono gorivo možda bila ogromna strateška greška.
Danas, sa visokim cenama energije sa kojima se Evropa suočava, kreatori evropske politike nalaze se na raskrsnici koja zahteva od njih da obezbede pristupačnost i sigurnost snabdevanja energijom, ali sa druge strane da ne ugroze politiku klimatskih promena.
U svim ovim akcijama, dve se smatraju ključnim: ulaganje u tehnologije koje koriste obnovljive izvore i ulaganje u energetsku efikasnost uopšte. Postoje specifični ciljevi za oba, a najnovije mere koje podržava Evropski parlament pozivaju na dalju uštedu električne energije i gasa kroz smanjenje potražnje (posebno u vremenima/satima kada je potražnja velika i cene vrtoglavo rastu).
U poslednjoj deceniji, Evropa je doživela značajan porast obnovljive energije. Tehnologija postaje jeftinija i efikasnija, što više ne zahteva podršku Vlade, već stabilan regulatorni okvir i tržišni mehanizam za samo-trošenje i/ili plasman takve energije.
Energetska efikasnost zahteva ulaganja u infrastrukturu, digitalizaciju i inovacije. Uvek je jeftinije ulagati u sredstva koja obezbeđuju efikasnu upotrebu svake proizvedene energetske jedinice, nego ulaganje u kapacitete za proizvodnju energije koji su, pored toga što su skupi, i štetni po životnu sredinu. Moramo ulagati u bolju izolaciju naših kuća, izolaciju javnih i poslovnih zgrada, korišćenje efikasnijih i pametnijih uređaja, smanjenje gubitaka u proizvodnim i transportnim sredstvima, pametne pojaseve, itd. Uloga Vlade treba da bude da kreira politike i uslove koji podstiču takve investicije, dok svako od nas treba da shvati da je cena za buduću generaciju skuplja ako ne budemo delovali i samoinicijativno.
Druga dimenzija manjeg korišćenja je kroz aktivno smanjenje potražnje. Kriva potražnje za električnom energijom je jedna od najmanje elastičnih krivulja potražnje za različite klase imovine i roba. To je uglavnom zbog velikog oslanjanja na električnu energiju kao uslugu i kao robu. Ipak, postoji velika potražnja koja se može smanjiti za industriju, mala i srednja preduzeća, pa čak i potrošnju u domaćinstvima. Na zrelijim tržištima, industrijska tražnja učestvuje na tržištu i deluje na osnovu signala cena. Postoji značajan potencijal manjih potrošača da deluju, bilo preko posrednika, takozvanih agregatora, ili direktno jednostavno tako što su aktivni potrošači.
Kako da postanemo aktivni potrošači čak i u ne-pametnim ili manje pametnim kućama?
Mogli bismo da počnemo korišćenjem manje energije tako što ne koristimo električne lampe na dnevnom svetlu; investirajte u energetski efikasna LED svetla; gašenje svetla ili nekog od svetala kada nam nisu potrebne jarko osvetljene prostorije; smanjite grejače (uključujući toplu vodu) ili hladnjak za dva ili tri stepena niže ili više; grejati ili hladiti samo prostorije koje se koriste; isključite sve uređaje (punjače, ekrane, itd.) koje ne koristimo, investirajte u pametne uređaje ako možete da priuštite i odgovorite na pozive vašeg dobavljača, operatera sistema i vlada u vezi sa smanjenjem potražnje. Ako sve ove radnje uradimo, posebno u vršnim satima, a to su sati uveče ili uopšte tokom dana, a zatim dodamo i radnje koje pomeraju zahtev, kao što je korišćenje mašine za pranje sudova, mašine za pranje veša, peglanja i drugih mašina i uređaja tokom veoma ranih ili noćnih sati, koristi su utrostručene.
Takve akcije vas čine velikim doprinosom u borbi protiv klimatskih promena i borbi protiv oslanjanja na ruski gas, čine krivulju potražnje elastičnijom (što znači da je cena energije čak i za energetske jedinice koje koristimo niža) i na kraju smanjuje naše račune za energiju.
Koliko god da je velika potrošnja energije, ne propustite priliku da budete među herojima protiv ovih agresija.
Arben Klokoći
Autor trenutno radi za EFET kao direktor za dizajn tržišta električne energije, a prethodno je radio u Sekretarijatu Energetske zajednice kao stručnjak za tržište električne energije. Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu su stavovi izlagača i ne odražavaju nužno stavove ili mišljenje bilo kog entiteta za koje radi ili za koje je radio.