21 Decembar, 2014 | Nedelja
Poslednjih dana, osim uspeha koje je zabeležila kampanja protiv seksualnog uznemiravanja „Take back the night“ (Noć je naša), postoji još jedan aspekat koji je ova kampanja iznela na površinu, kao što su reakcije i otpor izražen u raznim smerovima. Kritike su bile raznovrsne ali većinom u oblicima koji pokušavaju da umanje značaj problematike i kampanje, oblika organizacije, glasovi koji kažu da je ovaj oblik radikalan ili nije lepog ponašanja. Rekla sam u jednom članku da se zahtev za rodnu ravnopravnost često shvata i razume kao zahtev za dominaciju. Reakcije poslednjih dana su jasno ilustrovale ovaj stav. Isto, drugi glasovi kažu da seksualno uznemiravanje nije prioritetno pitanje, ili ovaj problem gledaju kao na derivat ekonomskih i političkih sistema, a ne potpunosti kao derivat patrijarhata.
Kao što je mnogo puta s pravom rečeno, kapitalizam je eksploatisao žene u raznim oblicima, ali sa druge strane, napor za minimizaciju feminističkih napora pod okriljem socijalne jednakosti, uz ideju da potonje uzdiže pravo žena automatski, ne stoji. Ili, bolje rečeno, nije toliko prosto i mnogo je složenije. Mislim da je najbolji oblik za pokretanje ovog argumenta korišćenje rečenice Latinke Perović: „Proleteri svih zemalja, ko vam pere čarape!“ (Konferencija feministkinja, 1978, Beograd). Ko je prao čarape proleterima?
Ko je prao čarape proleterima? Ko sada pere čarape trubačima socijalne jednakosti? O kojem je radnom mestu reč? Ali, počnimo od početka …
U drugom talasu feminizma, feministkinje kao Juliet Mitchel (1966), Michel Barret (1980), i dr. objašnjavaju gde se nalazi pitanje žena unutar socijalističkog okvira. Mitchel tvrdi da socijalizam nije srušio patrijarhat i da se je patrijarhat preporodio u svakom sistemu. Stoga je u potpunosti nerazumljivo uslovljavanje ili davanje prioriteta da ukoliko postoji ekonomska jednakost, postoji i jednakost među rodovima. Ovo sigurno jeste tačka polaznica, ali se rat ne završava ovde, i u ovome feministkinje unapređuju diskusiju i aktivizam. Kao što argumentuje Heidi Hartman, kapitalizam je zakasneo i dolazak ovog sistema je zatekao patrijarhat dobro utemeljen u društvu, u sistemu u kojem se je podela poslova obavljala prema rodnoj pripadnosti (Hartman, 1976). Nejednakost počinje u porodici, podelom poslova po rodnoj pripadnosti. Podelu kućnih poslova ili diskusiju o istoj muškarci nazivaju „bavljenjem sitnicama“ i ovo pokazuje da su to tradicionalno radile žene, te prema tome i predstavljaju „sitnicu“. Ukoliko bi muškarci obavljali kućne poslove, onda bi to apsolutno postalo jednim od najvažnijih poslova i automatski analitička kategorija. Dakle, eto posla o kojem se je odobijalo da se diskutuje kao takvom jer se ne plaća.
Hešteg – #RikthejeVendinePunës (vratiradnomesto), a kasnije #RikthejeNatën (vratinoć), pripada istom otporu, nekako u vazduhu? Zašto „posle“? Koje radno mesto da vratim? Još jedan aspekat osim podele poslova, a koji želim da povežem sa ovim preteranim uprošćavanjem, vezanim heštegom, je aspekat raspodele. Kažemo da žene uzimaju radna mesta, problem se završava ovde, nego se nastavlja sa nepravičnom raspodelom. Prvo treba naglasiti da žene imaju jedan stalni posao koji nije plaćen i koji nije cenjen, a to su kućni poslovi, a nakon toga radno mesto van kuće koje opet ne podrazumeva automatski socijalnu jednakost.
Za isti posao žene se plaćaju manje od muškaraca, ali i kada prime plate, potrošnja ne pripada uvek njima. Može mnogo dobro podrazumevati čak i ropstvo. Moje iskustvo u aktivizmu i akademiji može dokazati da žene koje rad van kuće, koje osim ispunjenja osnovne potrebe ishrane, od plate koju primaju nemaju nikakve koristi u njihovom razvoju. Jedan muškarac službenik opštine u jednoj od kosovskih opština mi kaže da bankovnu karticu njegove žene drži on, dakle on je potpuni kontroler domaćinstva i njene plate. U jednoj od sigurnih kuća za žene na Kosovu, jedan žena priča da joj njen muž uzima svaki cent od plate i da on odlučuje šta i kako trošiti, čak štaviše odlučuje kada se kupuje njen veš. Ona, svakog radnog dana u džepu nema ni jedan jedini cent. A ovo nisu izolovani slučajevi, nego slučajevi koji stoje iza statistika i brojki kojima se služimo. Deo žrtava porodičnog nasilja su žene koje drže visoke položaje u javnom ili privatnom sektoru. I kako bi još bolje to objasnili, one imaju radno mesto i imaju platu. Dakle dobijanje radnih mesta ne podrazumeva apriori jednakost jer je pitanje raspodele ona koja se uklapa u okvir patrijarhalnih normi šta kome pripada.
Nesporno je da ekonomska nezavisnost u značajnoj meri pomaže, ali se ne treba pogrešno razumeti ova argumentacija. Ekonomska nezavisnost je jedan od uslova. Šta želim da iznesem na površinu je aspekat da neekonomska nezavisnost nije uvek garant socijalne sigurnosti žena, jer kao što sam rekla, ona deluje unutar patrijarhalnog sistema, u kojem je dobrobit muškarca prioritet. Drugi aspekat koji ne mogu da razumem je zašto se kampanja „take back the night“ doživljava kao minimizacija drugih, isto toliko važnih pitanja. Zašto mora postojati redosled i takmičenje o pitanjima na kojima se radi u ovom društvu. Ukoliko se ova kampanja bude nastavila u sledeće četiri godine, u nijednom njenom momentu se ne kaže da ona isključuje druge oblike aktivizma za socijalnu jednakost. Zašto moraju postojati takve podele „mi i vi“, kada je u stvari jedan sistem koji je štetan za jednu stranu automatski štetan i za drugu stranu. Na kraju, rod kao kategorija je nestabilan i na žene i muškarce se ne treba gledati kao na homogene odvojene grupe.
Zašto treba imati „posle“ a ne „i i“!!!
Autor je doktorant na socijalnu antropologiju i istoriju na Universitetu u Gracu