6 April, 2022 | Sreda
Tokom snimanja filma doživeo sam kako članovi porodice zbog mizernih uslova povlače decu (talente) iz stonoteniskog kluba. Živimo u 21. veku sa težnjama da budemo deo Evropske unije, a svojoj deci ne dajemo prostora ni da sanjaju. Ako sada ne ulažemo u naše sportiste i talente, sutra će biti prekasno, oni će izabrati i krenuti drugim putem koji će nas za njihovu rehabilitaciju koštati mnogo skuplje.
„Imaju li bre ovi ljudi decu?“, kaže Ermegan u odigranoj sceni u kafiću. Imali smo dijalog u filmu a i dan danas me boli jer ga nema, s obzirom da sam zbog toka priče tokom montaže morao da ga uklonim.
Kroz film smo pokrenuli inicijativu da se dotaknemo teme koja se direktno tiče svakog deteta, roditelja i porodice – teme snova.
Naša zemlja je bogata talentima, ali siromašna kreatorima politike koji omogućavaju talentima da ostvare svoje snove. Doživevši lično iskustvo mog 11-godišnjeg sina Mirona – koji je već shvatio da nema budućnosti u ovoj zemlji – i iskustvo mog životnog prijatelja Jetona, odlučio sam da snimim film sa naslovom „Raseljen“. Cilj nam je bio da podignemo svest o ovoj temi kako bi film pridobio pažnju društva, a posebno donosioca odluka; a da bi pridobio pažnju politike i vlasti mora da se prikaže na velikom festivalu. Ostvarili smo cilj, imali smo premijeru filma na najvećem i najvažnijem festivalu na svetu, onom u Kanu. Ušli smo u istoriju, prvi put smo bili tamo kao država, i nije slučajnost zašto je film trajao 15 minuta (pravila Kana). Drugi cilj je postignut zato što je premijer bio u Kanu i verujem da je po prvi put video kako se talenti i deca njegove zemlje bave sportom u mizernim uslovima, uprkos svojim uspesima i dostojanstvenom predstavljanju svoje države.
Ja i moja filmska ekipa, protagonisti i svi ostali koji su bili deo filma uspeli smo da dignemo glas i zahtevamo pravo onih koji to zaslužuju na najbolji kreativni način. Od pet najvećih svetskih festivala, učestvovali smo se na tri i na sva tri smo dobili nagradu. U Kanu za najbolji evropski film, u Torontu najbolji kratkometražni film, u Sandensu za najbolji kratki dokumentarni film. Ovo je nešto retko ili bez presedana.
Bivši gradonačelnik Prizrena g. Mitaher Haskuka (Mytaher Haskuka), dodelio je budžet i prostor za izgradnju multifunkcionalne dvorane i ovaj proces je zaustavljeno od TRN-a (Telo za razmatranje nabavki) zbog žalbi na tendere, i nažalost ova institucija nema aktivan odbor i predmet ostaje suspendovan kao stotine drugih. Stoga, ovim člankom želim da pozovem odgovorne institucije, odnosno Vladu Kosova da što pre uzmu u obzir uspostavljanje odbora TRN-a i da prioritetno razmotre status tendera multifunkcionalne dvorane, odnosno stonoteniske dvorane u Prizrenu. Svako kašnjenje za talente znači veći očaj i odustajanje od snova!
Tokom snimanja filma doživeo sam kako članovi porodice zbog mizernih uslova povlače decu (talente) iz stonoteniskog kluba. Živimo u 21. veku sa težnjama da budemo deo Evropske unije a svojoj deci ne dajemo prostora ni da sanjaju. Nije slučajno da je na prvenstvu 2021. godine ekipa „Prizrenska liga“ (Lidhja e Prizrenit) na 32 meča ostvarila 32 pobede i sve kao gosti zato što nisu imali uslove da mečeve odigraju kao domaćini.
Kao filmski tim, smatramo da se umetničko putovanje našeg filma završava ovde, jer ne postoji ništa veće što se može desiti nakon nezamislivog putovanja. Ono što smo videli u ovoj ekipi je nešto posebno, što sam mogao da prikažem samo u filmu. Siguran sam da će nas ova deca jednog dana učiniti ponosnim. Oni su tihim ratom dokazali da su pravi talenti i da vole svoju zemlju a da ih njihova zemlja ni ne vidi!
Ako sada ne ulažemo u naše sportiste i talente, sutra će biti prekasno, oni će izabrati i krenuti drugim putem koji će nas za njihovu rehabilitaciju koštati mnogo skuplje.
Da smo više ulagali u talente i sportiste, imali bismo potpuno drugačiju sliku nego što imamo danas, imali bismo mnogo više dobrih vesti i bili bismo mnogo ponosniji na svoju zemlju nego što smo danas, zato pozivam nadležne da posvete više pažnje mladima i talentima naše zemlje!
I pored svih nagrada koje smo dobili sa filmom „Raseljen“, za mene lično i filmsku ekipu, najveća nagrada za nas bi bio trenutak početka izgradnje stonoteniske dvorane i osećaj ovih talenata da imaju mesto i zemlju za koju će igrati sa ponosom. To nam je od samog početka bio glavni cilj.
Siguran sam da nismo toliko siromašna država da nemamo sredstava da stvorimo prostor sportistima, nismo toliko jadni da ne priznamo ovu nepravdu prema mladima, ali godinama smo dokazali da smo kao društvo dobri kradljivci budućnosti naše dece!
U ime filmske ekipe i svih protagonista želimo da vam čestitamo Svetski dan stonog tenisa u nadi da ćemo sledeće godine na ovaj dan proslaviti sa obećanom dvoranom i da će ovi talenti imati dvoranu kakvu zaslužuju!
Samir Karahoda je autor filma „Raseljen“