Školovanje je osnovno ljudsko pravo

Kada sam imao sedam godina, otac me je upisao na časove tradicionalnog plesa. Nisam baš bio ljubitelj takvog načina plesa, ali sam s vremenom razumeo da gajim skrivenu ljubav ka folklore i tradicionalnoj nošnji. Tada je i započeo deo mog života koji će trajati sledećih 12 godina. Sve to vreme sam se bavio albanskim narodnim plesom.

Sve je to bilo u redu ali to nije bila škola – nije bila ogromna institucija i zgrada, pa sam nekako mislio da se ne obrazujem. Ipak je moja glavna briga u tom trenutku su bili škola, domaći zadaci i obrazovanje između zidova zgrade koja se nalazila tri minuta od mog stana. Kao dečak sam bio obuzet idejom da se škola i obrazovanje dešavaju samo u Osnovnoj školi Ismail Ćemali.

Upravo tu kreće tok obrazovanja. Tu je sve počelo, učenje albanske istorije, Betovenove i Mocartove muzike, sociologije, geografije, engleskog. U početku su to bili predmeti koji su se lako razumeli a kasnije se prešlo na teže delove. Sve do devetog razreda osnovne škole, moji prijatelji i ja smo stekli dosta znanja, isto tako nam je i falilo dosta znanja ali smo nekako bili spremni da postanemo deo života i tržišta rada.

Pokušao sam da povežem prvi, drugi i treći paragaf tako što sam istakao formalno i neformalno obrazovanje. Lepota mog detinjstva je bila u tome što sam imao oba i, iskreno govoreći, dete koje ima oba je predodređeno da stvori progresivniju svest od ostale dece. Možemo krivit nastavnike za neuspeh, ali smo za tih devet godina imali dosta materijala i termina koji smo mogli razumeti.

Obrazovanje u školama na Kosovu ima svojih izazova. Razumljivo je da će biti prepreka za društvo koje je prošlo kroz rat ne tako davno i trpelo zastoj u obrazovnom sistemu još duže, tokom osamdesetih i devedesetih koje su bile turbulentne godine za obrazovanje i sve ostale aspekte života. Ipak, međunarodne donacije i Evropska unija na Kosovu su takođe investirali milione kako bi se naš obrazovni sistem poboljšao i istakao, počevši od institucija, škola , nastavika i nas – učenika i studenata, kako bismo svi mi imali najbolje moguće obrazovanje i bili spremni za budućnost.

U predstojim nedeljama, Evropska unija na Kosovu će pokrenuti kampanju o kvalitetnom obrazovanju. Pitanja koja moramo postaviti sebi jesu: Koliko je svako od nas pomogao kvalitet obrazovanja? Da li napredujemo ozbiljnim tempom ili nam nedostaju osnove? Možemo li stvoriti genereaciju koja se razlikuje od nas, koja ima bolje znanje albanskog jezika i slobodnije mlade ljude?

Da li integrišemo različite zajednice u naše obrazovanje? Koliko smo dobri u usmeravanju učenika ka talent i strasti? Da li bi trebalo isključivati ljude sa posebnim potrebama, i da li je to dobro ili lose obrazovanje u školama?

Da li je kvalitetno obrazovanje inkluzivno, ali ujedno kombinuje školu i ostale aktivnosti van nje? Kvalitetno obrazovanje jeste ono koje teži znanju a ne imitaciji, ono koje traži nastavnike otvorenog uma koji će raditi u učionicama punim mladih umova.

Naši nastavnici su definitivno stručni i naši đaci imaju potencijala, ali je trenutak da se unaprede. Mnogi učenici su nas učinili ponosnima svog svojih uspeha na takmičenjima na Kosovu i šire, ali sada je vreme da više radimo na nastavnom planu, udžbenicima, inkluziji svih ljudi u obrazovni system, jer je pravo na obrazovanje osnovno ljudsko pravo zagarantovano Ustavom. Krajnje je vreme da se obrazujemo ka cilju sticanja doživotnih saznanja.