Šta je Sud pravde Evropske unije (SPEU)?

Sud pravde Evropske unije (SPEU) osnovan je 1952. da bi se obezbedilo da se zemlje članice i institucije EU pridržavaju zakona EU. U praksi, SPEU tumači zakone EU, obezbeđujući tako da ih se sve zemlje članice EU pridržavaju na isti način. SPEU takođe rešava pravne sporove između nacionalnih vlada i institucija EU i takođe ga mogu koristiti „organizacije, kompanije ili pojedinci koji pokreću akcije protiv institucija EU u bilo kojem slučaju gde smatraju da su njihova prava bila prekršena”. Sa sedištem u Luksemburgu, SPEU je sačinjen od tri glavna tela, Suda pravde, generalnog suda i Tribunala javnih službi. Institucija igra ključnu ulogu u tome da se obezbedi da se zemlje članice pridržavaju akata i sporazuma EU.  (Izvor: Evropska unija).

Sedište SPEU u Luksemburgu (Foto izvor: Daily Mail UK)

Neki nedavni slučajevi CJEU su dole naglašeni radi ilustrovanja uloge suda kao čuvara zakonodavstva EU i prava građana EU i zemalja članica.

 

Slučaj 1: Šrems protiv Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti (Slučaj C-362/14) (2014)

 

Ovaj nedavni slučaj definiše ulogu zemalja članica u zaštiti ličnih podataka koji se razmenjuju međunarodno, a koji dolaze od stanovnika zemalja članica EU.

Maks Šrems (Max Schrems), koji je pokrenuo slučaj protiv Facebook-a u vezi sa zaštitom ličnih podataka, stoji ispred zgrade irskog Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti u  (Foto izvor: PC World)

Direktiva o zaštiti podataka važi za sve zemlje iz Evropske Ekonomske Oblasti (EEA – EEO), uključujući sve zemlje članice EU i zemlje koje nisu u EU, Norvešku, Lihtenštajn i Island. Prema ovoj direktivi, ukoliko se lični podaci prenose i zemlje izvan EEO moraju se preduzeti posebne mere predostrožnosti. Što se tiče Sjedinjenih Američkih Država, Principi sigurnog skloništa za privatnost su usvojeni, što omogućava da se kompanije iz SAD pridržavaju zakona o privatnosti koji štite i građane EU i građane Švajcarske.

Izazov: Maks Šrems, austrijski državljanin, koristio je Facebook još od 2008. Njegovi podaci su prebačeni na irske supsidijarne servere locirane u SAD, gde se podaci realno procesiraju. G. Šrems podneo je žalbu Povereniku za zaštitu podataka o ličnosti (nadzorni organ u Irskoj) u vezi sa obelodanjivanjem koje je načinio Edvard Snouden (Edward Snowden) 2013. godine u vezi sa aktivnostima američke obaveštajne službe. On je bio zabrinut zbog nedovoljne zaštite od nadgledanje i praćenja koja se trenutno odigravaju u Sjedinjenim Američkim Državama. Irske vlasti su odbacile žalbu, na osnovu toga da šema „sigurnog skloništa“ pruža odgovarajući nivo zaštite prenošenih ličnih podataka. G. Šrems je potom podneo ovaj predmet pred SPEU.

Presuda: SPEU je zaključio Poverenik za zaštitu podataka u Irskoj  nije imao mandat da ograničava moći nacionalnih nadzornih organa kada lice dovede u pitanje da li je odluka u skladu sa zaštitom privatnosti i fundamentalnih prava i sloboda pojedinaca. Iz ovog razloga je sud proglasio odluku donetu po principima „Sigurnog skloništa“ nevažećom i žalbu gospodina Šremsa kao takvu moraju istražiti nadzorni organi Irske.  Odluka bi potom, na osnovu direktive, trebalo biti suspendovana pod zaključkom da Sjedninjene Države ne obezbeđuju adekvatan nivo zaštite ličnih podataka evropskih korisnika. Odluka SDAU kao takva prisiljava na reformu režima o osiguravanju privatnosti i regulisanje protoka informacija stanovnika Evropskog ekonomskog prostora koji borave u Sjedinjenim Državama.

Izvor: Saopštenje za medije Suda pravde Evropske unije

Javni protesti u znak podrške Maksu Šremsu u postupku protiv Facebook-a (Foto izvor: Tech Times)

Za celokupan predmet, videti: http://curia.europa.eu/juris/document/document.jsf?docid=157862&doclang=EN

 

Slučaj 2: Roman Bukovanski protiv Poreske uprave u Lerahu (2015)

 

Ovaj slučaj bavio se pitanjem dvostrukog oporezivanja kada radnik dobije platu koja potiče iz države članice, ili države sa bilateralnim sporazumom u bezi sa oporezivanjem, a nije građanin ili stanuje u trećoj zemlji.

 

Efektivne poreske stope u izabranim zemljama u 2012. pokazuju da je nemački porez na prihod približno 28%, a švajcarski porez na prihod je oko 12% (Foto izvor : The Economist)

Izazov: Roman Bukvanski (Bukovansky), Prigovorio je svom poslodavcu na osnovu diskriminacije, pošto je oporezovan u svojoj zemlji prebivališta (Švajcarska), kao i u zemlji  odakle mu dolazi plata (Nemačka), čiji je takođe državljanin. Pitanje je bilo da li su principi ne-diskriminacije i ravnopravnog tretmana, kako su utvrđeni u Sporazumom o slobodnom kretanju ljudi, član 2, (sklopljen između Evropske zajednice i Švajcarske Konfederacije), sprečili i isključili bilateralni sporazum o dvostrukom oporezivanju, kao što je Nemačko-švajcarski sporazum. Prema Nemačko-švajcarskom sporazumu, pravo na oporezivanje ličnog prihoda osobe zaposlene u nemačkoj kompaniji, koja nema švajcarsko državljanstvo, ali stanuje u Švajcarskoj, ostaje u rukama Nemačke.

 

Presuda: CJEU je našao da je razlika u tretmanu bila rezultat raspoređivanja fiskalnog suvereniteta između stranaka i zato je ovo pitanje koje nastaje između poreskih šema ovih stranaka (Nemačka i Švajcarska). Odluka je toga u korist firme „Finanzamt Lörrach“, uz to da je CJEU primetio da po nemačko-švajcarskom sporazumu „po kojem moć za oporezivanje prihoda nemačkog poreskog obaveznika koji nema švajcarsko državljanstvo, mada je prene o svoje prebivalište iz Nemačke u Švajcarsku, dok je zadržao soje mesto zaposlenja u prvoj od ove dve zemlje, stoji u državi iz koje potiče taj prihod, to jest Savezne Republike Nemačke, a moć da se oporezuje prihod švajcarskog državljanina koji je u analognoj situaciji leži u novoj državi prebivališta, u ovom slučaju Švajcarskoj Konfederaciji” (Izvor: EUR-Lex).

 

Izvor: Tax Journal

 

Za celokupan predmet, videti: http://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/TXT/?uri=CELEX%3A62014CJ0241

 

Slučaj 3: Colloseum Holding AG protiv Levi Štrausu& Co., (2013)

Ova presuda SPEU razjasnila je prava u vezi sa robnom markom unutar EU, naročiti, uključujući specifične karakteristike kao deo robne marke, presuđujući u korist kompanije „Levi Strauss“.

Spor o robnoj marki „Levi’s“ (Foto izvor: The Telegraph UK)

Izazov: Levi Strauss je podneo zahtev kod SPEU protiv švajcarske kompanije„Colloseum“, navodeći da je ova firma prekršila njihovo pravo na robnu marku (“Trejd-mark“ (Trade mark)). Firma je navela da je „Colloseum“ povredio njihova prava na robnu marku prodajući robu od džinsa sa sličnom četvorougaonom crvenom platnenom etiketom na kojoj je bilo sopstveno ime, a koja je bila zašivena u desni šav zadnjeg džepa.

„Levi Strauss je naveo da je, nakon godina korišćenja, crvena platnena oznaka prepoznata od potrošača kao znak za džins sa „crvenom etiketom“koji proizvodi „Levi Strauss“ – čak i bez klasičnog loga brenda Levi’s koji je na njemu odštampan.” Uprkos tome što ima pravo na robnu marku sa crvenim komadom platna , Levi Strauss nikada nije koristio ovu crvenu etiketu bez ispisanog naziva brenda.”

Presuda:U 2013, CJEU je presudio u korist firme Levi Strauss, navodeći daje crvena etiketa sastavni deo prepoznatljivosti brenda i zato je obuhvaćena pravima koja se odnose na rovnu marku. Ova odluka je imala značajan uticaj na prava u vezi sa robnom markom i kod drugih brendova sa prepoznatljivo različitim pakovanjem, kao što je na primer trouglasto pakovanje čokolade „Toblerone“.

Izvor: The Telegraph UK

Za celokupan predmet, videti:http://curia.europa.eu/juris/document/document.jsf?docid=136430&doclang=en