„Žene mog detinjstva bile su umetnice!“

Izložba „Stitching Stories” umetnice Vlore Hajdini otvorena je 26. oktobra u Evropskoj kući u Prištini, dok je 21. novembra autorka imala priliku da razgovara o svojoj umetnosti sa posetiocima izložbe. „Stitching Stories” predstavlja putovanje kroz staze detinjstva umetnice i domaći ambijent koji je delila sa raznim ženama tokom životu. U ovom intervjuu Vlora objašnjava svoje insistiranje na isticanju umetnosti žena kao i njihovim pričama, koje nisu dovoljno poznate.

Vaši radovi sadrže priče različitih žena iz oblasti rukotvorina, možete li nam reći kakav je bio proces istraživanja ovih priča? Kako je počelo vaše interesovanje za ove priče i kako ste došli na ideju da ih prenesete na ovaj način? Da li ste vodili intervjue sa ženama čije su priče ispričane kroz vašu umetnost?

Moje interesovanje za umetnost i zanate počelo je veoma rano. Odrastanje u atmosferi u kojoj su rukotvorine radile moja majka i žene iz šire porodice uticalo je na moj kasniji rad. Od malih nogu sam naučila da šijem, pletem i vezem. Kolorit konaca, pletenje i vezenje imali su veliki uticaj na moj razvoj kao stvaraoca. Ovo iskustvo naučilo me je da radim kao scenograf, kostimograf, kreator i restaurator lutaka za pozorišne predstave. Proces rada ponudio mi je razvoj novih praksi koje su se odrazile na moj rad tokom izlaganja na izložbama sa instalacijama i slikama. U mojim instalacijama, tkanina je zauzela ključno mesto, dok se na slikama lik žene i okolno okruženje ilustruju različitim bojama. Stvaranje priče o ženama koje su kreirale svoju umetnost, a šira javnost ih nije prepoznala, priča je koju sam želela ispričati na ovaj način. Za ovu priču nisam sprovela intervjue, ali se to može shvatiti kao povratak u vreme gde su u mom sećanju ostali razgovori sa ženama iz porodice koje su radile vez i pletenje za kućne potrebe i za nevestin miraz. To su stvari koje su imale određenu funkciju u uređenju kuće, ali su istovremeno služile i za kućne potrebe.

Odakle ste dobili inspiraciju da ove priče uopšte sakupite i predstavite na ovaj način?

Inspiraciju sam dobila u vreme kada su mi deca bila mala i nisam bila u mogućnosti da radim u svom ateljeu zbog drugih obaveza. Tako sam počela da radim na slikama malih dimenzija i sa akrilnim bojama jer se te boje brzo suše i omogućavaju da se posao brzo završi. Naravno, ovakav način rada u kućnom ambijentu kuhinje i dnevnog boravka uticao je na to da enterijer instinktivno uđe u moje radove, te je u mnogim slučajevima pejzaž ličio na enterijer, dok je glavni lik koji stoji iza čitavog ovog okruženja bio lik žene. Pustila sam mašti na volju bez nekog posebnog motiva u početku. Ovo delo me je vratilo u prošlost, udubljujući me u sećanje na razne domaće ambijente u kojima sam provodila vreme u mladosti. Tokom devedesetih godina živela sam na selu i imala sam priliku da budem bliska sa domaćicama koje su svoje slobodno vreme provodile radeći u njihovim radionicama. Sa velikim interesovanjem sam od njih naučila da vezem i pletem. Razgovori sa ženama iz moje porodice bili su uglavnom o izboru boja i nijansi konca koje su koristile za vez. One su bile iskusne u kombinovanju boja, bez prethodno proučenog procesa. Njihov cilj je bio da njihovi dizajni budu jedinstveni i da ih drugi ne kopiraju. Ovo me je podstaklo da ove žene posmatram drugačijim očima. Za mene su one bile prave umetnice!

Koliko dugo je trajao proces dokumentovanja ovih priča kroz vašu umetnost? Kada ste počeli da dokumentujete ove priče, da li ste imali nameru da to zaključite izložbom?

Moje dokumentovanje je počelo početkom 2000-ih, kada sam počela da sakupljam vez i ručne radove. Moj projekat još nije završen, nalazim se u procesu razvoja ciklusa radova. Najlakši način mi je bilo slikanje, što smatram skicom većeg projekta i dovoljno da ovaj projekat bude u procesu.  Ovaj proces sam predstavila na nekoliko izložbi, ali sam istovremeno sačuvala i vezove. Još uvek sam u procesu razvijanja ciklusa, za koji je potrebno više vremena. Verujem da ću se do 2025. godine predstaviti novom izložbom, koja će pretežno biti tekstilna, a priča će se bazirati na periodu od 1990. do 2000. godine.

Kako vaša izložba doprinosi vidljivosti žena u javnom diskursu? Kako vidite doprinos vaše umetnosti unapređenju položaja žene u našem društvu?

Moja izložba predstavlja možda malo ilustrovaniju stvarnost žena u porodici i društvu,ističući osetljivu kreativnu stranu žene, stoga verujem da ima više odraza nego što može biti pokrenutih pitanja. 

Da li vam je nek rad koji se nalazii u izložbi bliži srcu i ako jeste, zašto?

Da, imam slike koje ponekad razlikujem od drugih, a ta bliskost je uglavnom vezana za period koji me one povezuju, period u kome sam ih stvarala.

Izložba „Stitching stories“ govori o veoma specifičnoj zajednici žena na Kosovu, da li je to nešto što nameravate da radite u budućnosti?

Moja praksa u stvaralaštvu, kako u slikarstvu tako i u instalacijama, uglavnom se bavi položajem žene u porodici i društvu. To su teme kojima ću se i ubuduće baviti.