U Evropu preko kulture

Francuski novinar Tomas Han je u jednom svom članku prethodne godine predstavio ne toliko optimističan opis po pitanju Kosova kada se posmatra sa strane. „Gledano iz Pariza“, navodi on, „čak i Iran izgleda pouzdanije. Odatle dolaze izložbe i filmovi koji se prikazuju na festivalima. Iranski umetnici koji su odavno pobegli u egzil zbog šaha, su sastavni i stalni deo umetničke scene. U zapadnoj Evropi ko želi može kreirati svoj pogled na Teheran. Isto važi i za Seul ili Johanesburg. Najzad, to vredi i za Beograd. A kada je u pitanju Priština? Tako blizu, tako daleko, tako misteriozno.“

Stvaranje druge slike o Kosovu, pored one slike ratnog stanja i socijalnih nemira koja trenutno preovlađuje u svetu, a koja je obavijena misterijom i strahom, bi trebalo da bude primarni cilj države Kosovo. I ovde, obavezno treba pozvati kulturu. Pre svega, kulturu. Činjenica da Kosovo sada može da odigra prijateljsku fudbalsku utakmicu sa Haitijem predstavlja dostignuće u sportu, čak i u politici, ali, bojim se, ne više od toga. Kosovo može da ima neke moćne boksere, sprintere, ili mišičave dizače tegova, raznovrsne fudbalere, a to može da donese političku ili finansijsku korist. Ali ovaj uspeh ne može da promeni dominantni imidž Kosova u svetu.    

A zašto onda, kultura može?

Na primer, kineski sportisti dobijaju puno zlatnih medalja na Olimpijskim igrama, čak i drže rekorde u ping-pongu i biciklizmu, ili gde sve ne, ali ova dostignuća nam ne govore o kineskom društvu i kako oni žive u Kini danas. Umetnost, književnost, pozorište ili kineski film mogu da nam predstave kako se živi u Kini; koliko je slobode, kako se upravlja ovom zemljom,  koje društvene vrednosti dominiraju, itd.

Pozivajući se na drugi složeniji kontekst, ali koji dobro služi ovom argumentu, Amin Maluf, francusko-libanski pisac, kaže da mi treba da upoznamo druge otvorenog uma, u neposrednoj blizini … intimno. Prema njegovim rečima, to se može učiniti samo kroz njihovu kulturu. Kosovu je zaista potrebno da stvori duboku kulturnu vezu sa svetom, ali pre svega u Evropi. Da upozna „druge“, ali i da omogući drugima da nas upoznaju „izbliza… intimno“.

Kako bi se ovaj proces desio, Kosovo mora da investira u kulturu; pre svega, u kulturu koja se sada kreira, u pokretu, od strane umetnika. Stimulacijom produkcije u kulturi, u stvari, kosovo bi imalo koristi na dva načina: prvo, kultura pomaže razvoju kosovskog društva, emancipuje se i sofistikuje na ovoj osnovi kako bi izrezbarili novi identitet; kao drugo, kultura stvara važnu kariku komunikacije i priznanja među narodima, među kulturama, među civilizacijama. Pored literature koju pominje Maluf, rekao bih da odlučujuću ulogu u tom procesu igra pozorište, jer pozorište briljantno dodiruje impuls vremena, daje oblik snovima društva, projektuje prošlost i donosi sud u prošlosti.

Evropske težnje Kosova ne bi trebalo da se smanje samo na tehničko-političkom nivou (rešenja oko graničnih sporova, slobodni izbori…) One, pre svega,  treba da budu orijentisane ka kulturnim vrednostima. Evropa mora da nas prepozna kroz umetnost i kulturu. Evropu moramo upoznati  preko umetnika i kulture.