6 Septembar, 2022 | Utorak
*Književnica i aktivistkinja Ervina Haljilji je 2013. godine samoinicijativno i na dobrovoljnoj bazi pokrenula projekat očuvanja i digitalizacije književne građe štampane 1945. – 1999. godine u štampariji „Riljindja”. 2021. godine, nakon istraživanja i prikupljanja brojnih materijala, intervjua sa piscima i bivšim radnicima Riljindje, uspeva da oblikuje i pokrene digitalnu platformu Arhiva Riljindje. *Projekat Arhiv Riljindja pokrenut je u okviru Heritage Space platforme, uz podršku #EU. Ali kako je sve počelo i čemu služi digitalna platforma Arhiva Riljindje, ispoveda se i sama Ervina u članku za Evropske Kuče!
„Riljindja – oživljeni duh“
Napisala: Ervina Haljilji – Književnica
Sve je počelo neočekivano, kao što počinju lepe stvari.
U to vreme sam bila student književnosti i već sam objavila svoju prvu knjigu. I dalje sam bila veoma radoznala i fascinirana književnim strujanjima i samim procesom pisanja. Istraživala sam kako su te struje uticale na književnost Kosova. Odjednom sam otkrila da je književnost Kosova imala pesnike koji su pokušavali da eksperimentišu i prate književne tokove, kao i veoma autentične pesnike koji nisu mogli da se uklope ni u jedan književni pravac.
Priština je nekada bila jednostavnija, imala je više ukusa. Uvek sam na putu za fakultet viđala čoveka otprilike godina mog dede, visokog, mršavog, koji je ispod ruke nosio novine, kapu sa poluberetkicom i prsluk sa džepovima koji su uvek bili prepuni papira. Prošlo je to lepo vreme za Prištinu, takve ljude više ne vidite na ulici.
Kad god sam prolazila pored filološkog fakulteta, pozdravljali smo se kao da smo prijatelji. Mislila sam da je to neki penzionisani starac koji nema nikakvu ideju šta da radi sa svojim danom. Jednog dana, dok sam prolazila istom ulicom sa kolegom studentom, čovek sa beretkom je ponovo prošao pored nas i pozdravio me, dok me je kolega pitao:
– Znaš li ko je ovo?
– Ne, rekla sam mu, ali se pozdravljamo, mora da je neki slikar
– Nosila si njegovu knjigu juče u ruci.
Bila sam veoma zbunjena. Nisam znala da je autor knjige živ, bilo me je sramota. Svi su na fakultetu pričali o ovim ljudima kao da su drevni, a knjigu je izdala 60-ih godina Riljindja, u nekom mrtvom društvu.
Osećala sam kajanje, što živi lutaju kao fantomi, ovi poklonici pisma, sa usahlim osećanjem, neuramljeni, šetaju gradom. Sigurno niko ne pita za njih, pomislila sam. U mom naivnom umu, nije bilo lako biti pisac, a svet je izuzetno poštovao njihove pisce. Ali sada shvatam da svet više poštuje mrtve pisce. Moramo još jednom da gradimo mit oko njih da bismo poštovali mit a ne narod.
Sprijateljiću se s njim, rekla sam sebi, sledeći put kada ga sretnem, naći ću izgovor da mu dam svoju knjigu, samo da ga upoznam.
I to sam uradila, ponudila sam mu svoju knjigu i on mi je rekao, sutra kada odeš u “Edi” (staru poslastičarnicu) ostaviću tu knjigu.
Sutradan sam otišla kod Edija, pesnik je sedeo sam sa svojim prslukom punih džepova. Sela sam, bez da mi se dvaput kaže, i počela da ga pitam o svim okolnostima u kojima se književnost nekada pisala. Ne znam da li ga je jako zanimala moja radoznalost, ali je bio vrlo nestrpljiv da priča o vremenu kada je grčevito pisao tekstove, a između ostalog, bio je i urednik kulture Riljindja novine.
Drugih dana sam namerno išla kod Edija, a čak i kada sam ga zatekla s nekim u grupi, kako raspravljaju o ovom i tom članku, samo bih sela, kao da sam pozvana. Bila sam zapanjena koliko su imali znanja o svetskoj književnosti, i kakva su analitička osećanja imali prema poeziji. Njihovi razgovori izazivali su više radoznalosti nego dosadna predavanja na fakultetu. Dovoljno je postaviti jednostavno pitanje od radoznale osobe koja je tek počela da razume stvari, a izbile su razne priče i senzacije. Njihove lekcije su bile žive, imale su dušu.
Priče su bile toliko fascinantne da sam počela da sakupljam sve Riljindine knjige o kojima su govorili. Tražila sam i knjige o Riljindi, pošto je postojala veoma filmska istorija kako je sve započelo, ali nisam mogla ništa da pronađem. . Jednog dana sam odlučila da odem videti objekat lično, i ceo san koji mi je dao Edijev tim za pisanje srušio mi se na glavu kao nebo.
Zaboravila sam da su pričali o prošlosti i tako je slikovito opisali. Objekat je bio nepristupačan u smislu štamparije i mašina, dok je palata, koja je za mene bila potpuno živa iz njihovih vizuelnih narativa bila puna blistavih popločanih kancelarija, žena u štiklama koje su zveckale tamo-amo ne znajući po čemu hodaju i muškarcima u novim fingo odelima.
Počela sam da pravim listu, prvo ljudi koje sam mogla da upoznam, koji bi mi dali više informacija, i postepeno sam počela da shvatam sve više i ako to opišem ovde, trebalo bi da mi objavite knjigu.
Ljudi iz Edijeve grupe počeli su da se rastaju od ovog života i pesnik punih džepova osećao se sve usamljenije, umornije. Znala sam da ga bar raduje kada se seti starih prijatelja ali i vremena kada je radio u Riljindiji i objavljivao svoje knjige.
Jednog dana zajedno smo prišli ulazu štamparije, a stražar koji je stajao na ulazu nas nije pustio jer nismo imali dozvolu koju je trebalo da dobijemo u KAP.
Radnik ga nije poznavao, i osećao je punu vlast da ga ukloni.
Pisac punih džepova bio je veoma tužan i rekao mi je:
Zabrinula sam se kada sam videla kako mu se usne tresu od tuge. Odlučila sam da ga pratim nekoliko metara udaljena. Ušao je u Elidu. Bio je veoma tužan. Nisam htela da me vidi. Sa sobom sam imala kameru koju sam ponela da snimam unutrašnjost Riljindje. Slikala sam ga kroz prozor Elide i otišla slomljenog srca. Bila je to 2012. godina.
Nisam mogla da razumem kako se tako nešto može desiti, čoveku koji je iza sebe ostavio toliko knjiga, niti da razumem kako se tako nešto može desiti, instituciji koja je držala toliko priča u sebi, koja je mogla da gradi kompletan prikaz kako je intelektualni život organizovan na Kosovu od Drugog svetskog rata.
Radoznalost kako izgleda štamparska presa iznutra rasla je svakim danom sve više i više, kao i radoznalost da vidim materijale, kao što su fotografije, rukopisi o kojima mi je pesnik pričao, police sa radničkom odećom ispunjene plakatima itd. Odlučila sam da prvo prikupim materijale pisca punog džepa, pa da kontaktiram članove porodica onih koji više nisu živi, da vidim da li imaju nešto što su sačuvali od očevog ili majčinog rada u Riljindiji.
Znate, većina jugoslovenske privrede bila je zasnovana na društvenim preduzećima koja su imala organizaciju između kapitalističkog sistema i sovjetskog centralnog sistema planiranja. Ova organizacija se zvala samoupravna, gde su radnici bili suakcionari preduzeća, odnosno koristili su imovinu i profitirali od proizvoda preduzeća, ali je njeno vlasništvo pripadalo samoj državi.
Posle rata na Kosovu, sve što je pripadalo ovom sistemu i što je izgrađeno u vreme Jugoslavije, upravljaće UNMIK, koji je na osnovu rezolucije 1244 ozakonio otvaranje KTA (Kosovske povereničke agencije) koja je kasnije transformisana u KAP (Kosovarska agencija za privatizaciju) kako bi se KAP stavila u nadležnost upravljanja, privatizacije, prodaje i likvidacije ovih preduzeća. I tako se dogodilo. Postepeno, KAP je imovinu preduzeća Riljindje stavljala na svaki put kada sam ih videla osetila sam očaj.
Da skratim priču..
Zajedno sa Kulturnom baštinom bez granica, mislili smo da materijal koji sam godinama prikupljala možemo iskoristiti da ovo izdanje učinimo jasnijim, s obzirom na to da ništa iz arhive Riljindje, za razliku od onoga što sam nekada zamišljala, nije ostalo živo. Bilo sve izgubljeno, ostavljeno u vlagi, prodato, likvidirano.
Kada je puštena virtuelna arhiva i dokumentarni film, sala je bila puna, a nakon objavljivanja akcija ljudi su počeli da daju doprinos.
U najmanju ruku, danas, kada govorimo o Rilinđi, ne vidimo samo prazan objekat, ili mrtvu uspomenu, o kojoj buduće generacije neće imati pojma, već nam je um ispunjen onim što je zaista bilo i kako bi se prostor ubuduće mogao organizovati u njeno sećanje i čast, ali i u čast svih nas koji smo bili deo ovog društva i jeli od njegovih plodova da rastemo u mašti i intelektu. Bar je Riljindja ponovo aktuelizovana kao tema i živi, iako je moj drug, punih džepova, napustio život, mesec dana nakon pokretanja arhive, sa željom da on, njegovi prijatelji i ceo doprinos ovog društva održi živopisnost na albanskom jeziku.