15 April, 2024 | Ponedeljak
Intervju sa Arbenom Klokoćijem, stručnjakom za energetsko tržište i autorom serije knjiga za decu „Čuvari planete“
Arben Klokoći je viši stručnjak za energetiku u Sekretarijatu Energetskog komiteta u Beču, međunarodne institucije osnovane na osnovu sporazuma potpisanog između Evropske unije i balkanskih zemalja, Gruzije, Ukrajine i Moldavije. Za Arbena, veza između električne energije i pitanja životne sredine je neodvojiva. Uprkos radu na visokom institucionalnom nivou, Klokoći je nedavno svoju posvećenost zelenijoj sredini proširio na seriju knjiga za decu, u izdanju Evropske kuće na Kosovu, pod nazivom „Čuvari planete“. Serija knjiga je promovisana tokom meseca februara u Evropskoj kući u Prištini. U intervjuu u nastavku sa autorom saznaćete više o obrazovanju mlađih generacija, kao ključu za rešavanje problema klimatskih promena.
Evropska kuća Kosovo: Koliko smo mogli da vidimo, četiri knjige za decu, nedavno objavljene i promovisane u Evropskoj kući u Prištini, rezultat su vaše veće posvećenosti pitanjima životne sredine. Možemo li krenuti od ovoga i onda postepeno govoriti o sadržaju knjiga?
Arben Klokoći: Ako moram sebi da dam etiketu, ja sam stručnjak za energetsko tržište. Ovo je i zvanje koje imam u radu u Sekretarijatu Komiteta za energetiku u Beču, koji je međunarodna institucija osnovana na osnovu ugovora potpisanog između Evropske unije i balkanskih zemalja, Gruzije, Ukrajine i Moldavije.
Ono što se desilo poslednjih godina jeste da je sektor životne sredine i klime usko povezan sa energetskim sektorom, jer se energetski sektor vidi kao jedan od glavnih uzroka klimatskih promena. Pošto su povezane, svakodnevno moram da se bavim klimom i energijom ili energijom i životnom sredinom.
Pored ostalog, sektor električne energije se s jedne strane vidi kao uzrok, a sa druge kao ključ za rešavanje problema klimatskih promena. Ako naelektrišemo naše procese, industriju i privrednu delatnost uopšte i tu električnu energiju proizvodimo iz obnovljivih izvora, a ne iz izvora koji emituju ugljenik, odnosno gasove koji imaju efekat staklene bašte, onda, na neki način, rešavamo problem. To je razlog zašto sam sve više povezan sa aspektom klime i životne sredine. Moj primarni posao je zapravo energetika, ali sa njom je vezana klima jer svaka politika koja se vodi u energetskom sektoru ima kvadratić (“tick box”) koji ispunjava te klimatske i ekološke aspekte.
Evropska kuća Kosovo: Svo vaše angažovanje je na institucionalnom nivou kreiranja politike i izrade strategija. Ipak, odnedavno ste autor četiri knjige sa pričama i ilustracijama koje se tiču tematike životne sredine, za decu, što je nešto veoma lepo, ali i iznenađujuće. Kako vidite potrebu za pristupom odozdo prema gore, jer radite na rešavanju problema klimatskih promena, ali u isto vreme obrazovanje mlađih generacija znači stvaranje ambijenta u kojem se ovaj problem više ne ponavlja…
Arben Klokoći: Bez obzira koliko se trudimo da edukujemo vlade i starije generacije, ili da jasno razjasnimo njihove obaveze, ja i dalje vidim nadu u novim generacijama. I ne samo nadu, već i činjenicu da su ove promene više pogođene od nas. Osim toga, sada i u mojoj roditeljskoj dužnosti, javila mi se ta potreba, da uradim nešto, da pojednostavim način kako da im objasnim.
Evropska kuća Kosovo: Pretpostavljam da ste se suočili sa izradom politika i izveštaja, i naravno, tokom studija, akademskim pisanjem. Kako je bilo nositi se sa ovim oblikom pisanja, kreativnog razmišljanja? Kakav je bio pokušaj hodanja u cipelama deteta?
Arben Klokoći: Izgleda da možda imam talenat i znam u stvari da dobro pišem.
Kada su deca malo porasla, počeo sam da im pričam o klimi. Dodelio sam im zvanje službenika za reciklažu (“recycling officers”) i napravio sam im pločice sa imenima i jednom uveče bismo išli da odvajamo đubre, staklo, metal, plastiku i kompost. Pokušavao sam da ima objasnim zašto se sad ovo koristi, sad je kao flaša, sutra ćemo ga kupiti kao čašu, pa kao vazu… I tako pokušavajući, ja sam našao formu i objasnio im, šta je za njih jednostavnije.
Evropska kuća Kosovo: Kakva je korelacija između priča kojima se svaka knjiga bavi, i šta ste želeli, zašto ste smatrali da je važno da se ove priče ovako tretiraju u četiri knjige koje će se preneti deci. Da li međusobno komuniciraju ili se mogu čitati odvojeno?
Arben Klokoći: Mogu se čitati odvojeno, zapravo, ne želim da pričam previše o povezivanju. Želim da budu posebne, ne predugačke, kako deca ne bi izgubila pažnju kada čitaju ili kada im neko čita.
Prva je „Klimatske promene”. Ovde sam i sam postavio ovaj naslov, jer sam imao utisak da je to pojam koji deca treba da nauče. Oni moraju da nauče da klimatske promene postoje i da se protiv njih moramo boriti. Ne znam da li to pominju u školama ili ne, kao pojam, ali činilo mi se da kada sam razgovarao sa drugom decom, „klimatske promene“ izgledaju kao neki čudan pojam. Činilo mi se da ne uopšte ne razumeju i hteo bih da objasnim nešto u praksi, kao što je priča iz knjige, gde deda priča unuku da je ovde nekada bila reka, a sada je nema. Odnosno za period mog života, dok je moj deda bio dete, možda pre 50, 60, 70 godina; a sada nema reke i ako nema reke, onda nema ni životinja u blizini, jer ne dolaze da piju vodu, znamo da životinje moraju da piju vodu. Ako nema životinja i nema vode koja se može koristiti za navodnjavanje, onda se ređa zemlja, cveće, biljke i nema više parkova, insekata i pčela, a selo koje više ne može da navodnjava zemlju, mora da se preseli.
Drugim rečima, zemlja koja je imala mnogo bogatstava, mnogo života i vitalnosti, sada je manje-više kao pustinja ili nešto što jednostavno ne nudi optimalne uslove za život. Obično knjiga ne može sve da objasni, ali ideja je da deca onda pitaju, pitaju roditelje, pitaju u školi. To kod vas samo izaziva neku radoznalost.
Evropska kuća Kosovo: Zatim i „Pčele“…
Arben Klokoći: Kod „ Pčela” nije bilo ničega osim bacanja otpadaka, što nam izgleda veoma jednostavno, samo da bacimo nešto, poklopac ili nešto u prirodi, kažemo da se ništa neće desiti. A šta se dešava ako bacimo poklopac, u ovom slučaju knjige, to je bio poklopac, ali i flaša… Poklopac je progutala veverica, jer joj je izgledala kao boja oraha, i veverica ga je progutala i zatim uginula. Želeo sam da kažem da nije bitno da li je čovek koji je bacio tu flašu nameravao da uguši vevericu ili ne, on je nekako iz nepažnje postao ubica. Otuda i ilustracije igraju važnu ulogu, jer pokazuju onaj deo koji ne možete da prikažete tekstom. Kroz ilustracije se pokazuje da je i ovaj dotični muškarac postiđen svojim postupkom. Tada pčela ulazi u flašu, ostale pčele ne stižu da je izvade iz flaše i organizuju protest. U ovoj knjizi sam želeo da pokažem da ljudi nisu jedina bića koja žive na zemlji, već da zemlju delimo i sa životinjama i insektima, koji imaju ista prava kao i mi.
U knjizi deca staju na stranu životinja i pridružuju se protestu i na kraju spasavaju pčelu. Manje-više, bila je ideja da se i oni pridruže i da im na kraju pokažem da je to neka vrsta suživota.
Evropska kuća Kosovo: Kako je protekao sastanak sa decom u Evropskoj kući u Prištini?
Arben Klokoći: Vrlo dobro! Neverovatno iskustvo za mene! Možda i neočekivano, jer sam video koliko ozbiljno shvataju postavljena pitanja.
Evropska kuća Kosovo: Da li ste imali utisak da razumeju, upijaju važnost ovog pitanja?
Arben Klokoći: Pokušao sam da to objasnim i u praksi kroz jedan eksperiment. Uzeo sam dve tegle u koje sam stavio malo zemlje i jednu pokrio plastičnom kesom, a drugu ostavio otvorenu. Kasnije sam stavio tu istu kesu i izgledalo je kao da palim neke šibice unutra i rekao sam: „Ovo su dve zemlje. Jedan od njih je gde sagorevamo goriva i ostalo, mašine, industrije koje proizvode struju, a ovaj dim koji izlazi stvara neku vrstu sloja kao najlon“, I jednu sam prekrio najlonom. Unapred sam stavio po jedan termometar u svaku teglu. Uradili smo to na početku sastanka, a onda sam im na kraju rekao: „Hajde da vidimo koju temperaturu ima svaka od ove dve zemlje“. Trenutno imaju istu temperaturu jer su obe otvorene”. Zatim sam im rekao, „zamislite da je to sunce koje greje sve vreme ova dva sveta“. Zatim smo nastavili sa čitanjem, pitanjima i na kraju smo otvorili obe tegle i pitao sam decu: „U kom svetu biste želeli da živite, u ovom sa najlonom, ili u ovom drugom?“ Svi su, naravno, rekli: „U ovom drugom!“ I na kraju sam im rekao da je ovaj najlon upravo ono što se stvara u atmosferi od gasova, i na kraju smo uzeli termometre i pogledali ih, i u onoj tegli sa najlonom, termometar je pokazao višu temperaturu.
Evropska kuća Kosovo: Hvala puno Arbene!