KONSOLIDOVANA VERZIJA UGOVORA O EVROPSKOJ UNIJI

ČLAN 2
Unija se temelji na vrednostima poštovanja ljudskog dostojanstva, slobode, demokratije, jednakosti, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava, uključujući i prava pripadnika manjina. Te vrednosti su zajedničke za države članice u društvu u kojem prevladavaju pluralizam, nediskriminacija, tolerancija, pravda, solidarnost i jednakost žena i muškaraca.

U vreme kada su evropske vrednosti poput poštovanja ljudskog dostojanstva, demokratije i slobode izražavanja važnije nego ikad, novinarstvo nije samo profesija već i misija. Đeraćina (Gjeraqina) Tuhina to živi svaki dan. Europe House na Kosovu je odlučila da istakne njenu priču, pokazujući kako rad jedne novinarke povezuje građane sa vrednostima koje Evropa predstavlja.

Đeraćina Tuhina počinje svoju priču rečenicom koja opisuje njene korene: „Rođena sam u Prištini, ja sam devojka iz Prištine.“ Iako živi u Briselu i izveštava o poslovima EU duže od dve decenije, njena veza sa gradom u kojem je odrasla ostaje jaka.

Odrasla je u teškim uslovima na Kosovu 1990-ih, što je ostavilo traga. Počela je da studira na Pravnom fakultetu, inspirisana ocem, pre nego što je pronašla svoj put u novinarstvu. „Zaljubila sam se u novinarstvo“, kaže ona, nakon što se zbližila sa uredničkim timom časopisa Koha i pohađala kurs koji je organizovao Veton Suroi (Surroi).

Za nju je novinarstvo više od posla. „Novinarstvo nije profesija, to je ljubav... ako ste u tome, onda ste u tome svim srcem.“ Ona je to dokazala rano, izveštavajući sa terena tokom nekih od najtežih događaja u novijoj istoriji Kosova, pre nego što se njena karijera okrenula prema Evropi.
U proleće 2000. godine preselila se u Brisel da bi radila na Radiju Slobodna Evropa/Radio Liberty, a deset godina kasnije postala je i viša dopisnica za RTK. „Moja ideja je bila da ostanem tamo šest meseci ili godinu dana, pa da se vratim na Kosovo“, priseća se ona. Ono što je počelo kao privremeni angažman pretvorilo se u dugo poglavlje njenog života i karijere, koje sada pomaže u informisanju kosovske javnosti o EU.
Prelazak je bio radikalan. Iz brzog, visokorizičnog novinarstva na koje je navikla, našla se u uređenom okruženju, gde se sve odvijalo kroz zvanične dokumente, konferencije za štampu i zvanične procedure. „Trebalo mi je vremena da naučim terminologiju, da razumem razlike između institucija, a naročito da razumem šta se govori između redova“, priseća se Tuhina. Prva godina je bila najteža, ali je postepeno uspela da se integriše i da razume kako mediji i diplomatija funkcionišu u evropskom kontekstu.

Rad u Briselu joj je takođe pružio nešto što nije mogla da stekne na daljinu: direktan pristup evropskim donosiocima odluka. Ličnosti koje je nekada viđala samo na TV ekranu postale su ljudi koje je mogla direktno da pita o odlukama koje utiču na region. „Ovo mi je pomoglo da bolje razumem 'širu sliku'“, kaže ona, objašnjavajući da donošenje odluka u EU često nije linearno i zahteva angažovanje svih država članica EU.
Biti žena sa Kosova, kaže ona, bio je i izazov i snaga. Dolazeći iz zemlje sa skorašnjom i složenom istorijom, ona primećuje stvari u koridorima EU koje bi drugi mogli da propuste, posebno kada je reč o pravdi i tranziciji. Njeno znanje više jezika i regionalnog konteksta joj je, zapravo, davalo prednost u izveštavanju.

Novinarke sa Kosova i iz regiona, veruje ona, donose u evropsko izveštavanje nešto drugačije: proživele su tranziciju i izgradnju države, a to se vidi u načinu na koji pričaju priče. Kao žena na terenu, ona vidi napredak, ali takođe zna i da prepreke nisu nestale. „Žene su prisutnije i vidljivije, ali prepreke i dalje postoje, često u suptilnijim oblicima“, kaže ona.
Ali, možda ništa ne dočarava Tuhinu kao 22. mart 2016. Bila je na putu do bolnice da rodi sina kada je čula da su se u Briselu dogodili teroristički napadi. Čak i tada, njen profesionalni instinkt je proradio. Pitala je lekare da li porođaj može da sačeka. Obučena u bolničku spavaćicu, uživo se telefonom povezala sa Radio-televizijom Kosova (RTK) radi specijalnog uključenja.

„Uradili smo to uživo preko telefona“, kaže ona. Porođaj, planiran za 10 časova, odložen je za podne.
„To je poziv... Nešto sveto.”

Čak i posle više od dve decenije, ona i dalje doživljava svoj posao kao životnu misiju. Kada je pitaju da li se putovanje u novinarstvu isplatilo, ona odgovara sa uverenjem:
„Da, vredelo je.”